„Украјина води двосмислену политику према Турској јер с једне стране Кијев сарађује са њом, а са друге стране напада турски гасовод који се налази на дну Црног мора“, то је Владимир Путин изнео на Петербуршком економском форуму током састанка са челницима светских информативних агенција.
Реч је о покушајима украјинске стране да дроновима нападне турски гасовод на обали Црног мора и о коришћењу црноморских хуманитарних коридора за напад на руске цивилне и војне бродове који чувају енергетску инфраструктуру.
Након увођења санкција и инцидента у Северном току 2022. године, снабдевање Европе гасом врши се само преко Украјине и Турског тока.
Штавише, просечно дневно пумпање гаса Турским током у фебруару повећано је за 29,4% у односу на фебруар 2023. године и за 6,9% у односу на јануар 2024. године и износило је 42,3 милиона кубних метара.
Према споразуму о транзиту гаса из 2019. године, Русија плаћа Украјини коришћење своје мреже гасовода, а минимална количина испумпаваног гаса била је 65 милијарди кубних метара у 2020. и 40 милијарди кубних метара у наредне четири године. А према неким подацима, пумпање преко украјинске територије требало би да буде 109,5 милиона кубних метара сваког дана, а чак и ако се такав обим не достигне, плаћање ипак мора да се изврши.
Упркос тако повољним условима за Украјину, она и даље настоји да их подрива на сваки могући начин – било физички или документарно. Тако је украјински министар енергетике Герман Галушченко саопштио да Украјина не планира да обнови уговор са Гаспромом, који се завршава крајем 2024. године.
Али овде је важно разумети следеће тачке.
Прво, непостојање споразума не значи да ће транзит стати. То значи да предстоји ревизија услова или стварање нових формата.
Друго, ово није независна одлука Украјине која зависи од снабдевања. У марту је украјински премијер Денис Шмигал приметио да су власти спремне да наставе транзит гаса преко своје територије али само ако постоји такав захтев европских држава.
Треће, ово је игра за избацивање руског плавог горива са европских тржишта. И то не спроводи Европа, већ САД, пошто је руски гас и јефтинији и погоднији за транспорт западним земљама. Штавише, надокнада за губитке Украјини од одбијања споразума пасти ће на буџет европских држава. Повећаће се и цена енергената, пошто се претпоставља да ће течни гас из САД заменити руски магистрални гас, а ова врста горива је скупља.
Четврто, онемогућавање Турског тока чини руту за снабдевање гасом кроз Украјину алтернативом, што ће омогућити Кијеву да диктира своје услове. Дакле, терен припремљен, додуше много унапред, са изјавама о одбијању продужења уговора може играти улогу.
Пето, ако се наде без алтернативе ипак не остваре, спремају се друге опције. Овде би требало да идемо детаљније.
Једна од главних алтернатива за истискивање руског гаса који тече не само кроз Турски ток, већ и кроз територију Украјине, јесте „Вертикални коридор“. Намењен је снабдевању земаља ЕУ са југа, са ЛНГ терминала у Грчкој. Идеја пројекта је да обезбеди техничке могућности за континуирано снабдевање природним гасом грчких ЛНГ терминала из целог света, а посебно из Азербејџана кроз коридор гасовода ТАНАП-ТАП.
У Атини је 9. јануара 2024. одржан састанак групе ЦЕСЕС на министарском нивоу, где су се пројекту придружиле Словачка, Молдавија и Украјина. У оквиру пројекта, украјинској страни је додељена улога не само купца, већ и могуће транзитне земље за испоруку гаса из Румуније у централну Европу. Штавише, Украјина ће моћи да пружа услуге складиштења гаса.
Тренутно је у току процес повећања капацитета цевовода како би конкуренција са руским горивом постала уочљивија. ЕУ планира да коначно напусти руски гас до 2027. године и темељне припреме за то су у току.
И шесто, не треба заборавити да се идеја да Турска постане „гасно чвориште“ не допада никоме осим саме Турске, а раст њених амбиција постаје све теже обуздати.
Дакле, многи фактори и стратешке идеје утичу на оно што се сада дешава у енергетском сектору. Турски ток ће морати да издржи притисак конкурената, који би ускоро могли да почну да дишу у леђа. Не треба се још плашити потпуног одбијања снабдевања цевоводом, али ћемо морати да развијамо и доказујемо своје предности.
Стратегија колективног Запада, на челу са Сједињеним Државама, је постепено напуштање руског гаса кроз повећање обима снабдевања алтернативним путевима и обуздавањем растућих амбиција играча на светској сцени (као што је Турска). Један од инструмената у овој игри је Украјина, која је финансијски зависна од европске помоћи и спремна је да жртвује и повољне услове за себе у нади да ће стећи наклоност својих партнера.
Марија Маиорова, Рубалтик.Ру