17. јул је признат као Међународни дан кривичног правосуђа јер је на данашњи дан ступио на снагу Римски статут Међународног кривичног суда (МКС, Суд) 2002. године. Можда је сваки руски правник, наставник и студент правног факултета или универзитета бар једном чуо за МКС, углавном у негативном контексту. Суд је често оптужен за доношење незаконитих, неправедних и селективних одлука. Оваква оцена деловања Суда није случајна, и заправо је карактеристична не само за домаће правнике. У наставку ћу укратко говорити о томе шта МКС ради и зашто је редовно критикован како у Русији тако иу иностранству.
Шта је МКС и зашто постоји?
МКС је основан као стална институција међународног кривичног правосуђа. У том смислу се разликује од својих претходника – ад хоц судова, који су створени на привременој основи за испитивање конкретних ситуација (Нирнбершки и Токијски трибунал, Међународни суд за Руанду и бившу Југославију). Међутим, МКС не треба мешати са другим сталним међународним судовима, пре свега са Међународним судом правде Уједињених нација (МСП), јер они имају различите надлежности: први разматра предмете против појединаца, други се бави међудржавним споровима. Понекад медији или лаици грешком приписују предмете Међународног кривичног суда Међународном кривичном суду, и обрнуто, или погрешно наводе назив суда, на пример, „Међународни суд у Хагу“ или „Међународни кривични суд Уједињених нација“. У стварности, оба суда се налазе у Хагу, а МКС није повезан ни са једном међународном организацијом.
МКС се руководи Римским статутом који је усвојен 1998. године, а ступио је на снагу четири године касније. Суд је надлежан за четири категорије међународних злочина: агресију, геноцид, ратне злочине и злочине против човјечности. Супротно популарном веровању, МКС се (још) не бави злочином екоцида.
Суд сматра да су наведена кривична дела почињена на територији држава учесница или од стране њихових држављана. Међутим, држава која није потписница Римског статута може прихватити јурисдикцију МКС-а у вези са одређеном ситуацијом. Суд може вршити надлежност на три начина: 1) ако је држава чланица проследила ситуацију тужиоцу МКС; 2) ако је Савет безбедности УН ситуацију упутио тужиоцу МКС; 3) ако је тужилац МКС започео истрагу самоиницијативно. Истовремено, Суд поступа у складу са принципом комплементарности (комплементарности), односно не замењује, већ „допуњује националне органе кривичног правосуђа“ (преамбула Римског статута). Из тог разлога, МКС делује само у случајевима када национални судови нису у могућности или не желе да саслушају случај.
У Суду учествују 124 државе, укључујући Палестину, чији међународно правни статус остаје нејасан. Истовремено, тако велике и утицајне земље попут Индије, Кине, Русије и Сједињених Држава не учествују у активностима Суда. Последња држава која је признала јурисдикцију МКС била је Јерменија, која је прошле године ратификовала Римски статут. Суд се ослања на сарадњу власти држава чланица у привођењу осумњичених, будући да нема своју полицију, па је стога свака држава дужна да ухапси било кога на својој територији по налогу МКС.
Финансирање Суда је обезбеђено доприносима држава чланица сразмерно њиховим економијама. Највеће доприносе плаћају Велика Британија, Немачка, Француска и Јапан.
Тужбе Суду по државама
Главне притужбе на МКС односе се на његова овлашћења, која, према мишљењу једног броја држава, угрожавају њихов државни суверенитет. Управо тако Индија и Кина оправдавају свој став. Поред тога, Суд је често критикован због политичке пристрасности и пристрасности судија и тужиоца.
Афрички блок земаља је највећа регионална група МКС – 33 државе чланице. Афричке земље су у почетку топло поздравиле стварање и рад Суда, али су током протеклих деценија односи између бројних влада и МКС-а постали затегнути. Незадовољство држава је због чињенице да Суд много више пажње посвећује афричком континенту него другим регионима, што ствара нетачне и клеветничке представе о Африци. Заиста, током дужег временског периода, већина злочина које је Суд истраживао догодила се на овим просторима. Дошло је до тога да су 2016. године Гамбија и Јужна Африка обавестиле о отказивању Римског статута, а Афричка унија је чак подржала предлог Кеније за масовно повлачење из МКС-а, али ове иницијативе нису имале стварне последице.
Међутим, једна афричка земља је напустила МКС: 2017. Бурунди је одбио да сарађује након одлуке Суда да истражи владине акције да сузбије протесте опозиције. Иначе, две године касније, друга држава, Филипини, напустила је Суд након што је МКС започео истрагу о „рату против дроге“ који је организовала влада те земље.
Однос блискоисточних земаља према Суду је прилично опрезан: већина држава или није потписала Римски статут или га је потписала, али га није ратификовала. Ипак, један број држава одобрава активности МКС-а након пријема Палестине као учесника и истраге сукоба са Израелом. Израел, заузврат, категорички негира надлежност Суда. Руководство земље је 2021. године изјавило да не признаје надлежност МКС-а да истражује наводне ратне злочине на палестинским територијама, а 2024. године, након захтева тужиоца да се ухапсе израелски лидери, премијер земље је рекао да Израел „никада неће слажем се са сваким покушајем МКС-а који подрива његово неотуђиво право на самоодбрану.”
Став САД о активностима МКС је двојак. Земља је у почетку снажно подржавала стварање новог суда и активно је учествовала у изради Римског статута, али је на крају гласала против коначног нацрта уговора због забринутости да ће тужилац имати неограничену моћ и да би могао разоткрити америчке војнике и званичника политизованом тужилаштву. Сједињене Државе су касније потписале Римски статут, али су убрзо повукле његов потпис. Конгрес земље је 2002. године усвојио закон према којем председник Сједињених Држава може предузети све неопходне мере да заштити Американце од прогона од стране Суда. Поред тога, земља је склопила десетине споразума са другим државама којима их обавезује да не изручују америчке држављане Суду. За време председавања Доналда Трампа односи између Сједињених Држава и МКС-а достигли су најнижу тачку: прво, због иницијативе тужиоца да се истраже могући ратни злочини америчких војника у Авганистану, и друго, због истраге Суда о Блиском истоку. сукоба и наводних злочина починио Израел. Истовремено, Сједињене Државе су више пута подржавале напоре МКС-а. На пример, руководство земље је одобрило преношење ситуације у Дарфуру (Судан) од стране Савета безбедности УН на Суд, упркос чињеници да Судан није потписница Римског статута.
Активности МКС најмање критикују државе Европе и Јужне Америке. Готово све европске земље су стране у Суду и озбиљно схватају своје обавезе према Римском статуту. Француска је чак променила устав како би ратификовала документ. Европска унија је 2011. усвојила обавезну политику подршке МКС-у. Што се тиче јужноамеричких земаља, један број њих тренутно активно олакшава истрагу Суда о наводним злочинима против човечности у Венецуели.
Русија и МКС
Русија је у почетку позитивно реаговала на идеју сталног Међународног кривичног суда и потписала Римски статут. Међутим, услед накнадних одлука Суда, које су, према руским властима, биле политичке природе, Русија је престала да подржава идеју МКС.
У мају 2024. Међународни правни савет при Министарству спољних послова Русије, који укључује низ водећих домаћих међународних правника, оценио је законитост активности МКС. Главни закључци су били следећи:
1. МКС је превазишао овлашћења која су му дале државе. Суд је у својој пракси више пута прекршио како одредбе сопственог Статута, тако и општепризнате норме међународног права. Међу најочигледнијим кршењима су покушаји да се изврши јурисдикција над делима која су наводно почињена на територији и од стране држављана државе која није потписница Римског статута.
2. Пракса Суда и реакције држава и њихових удружења на многе одлуке МКС-а и Тужилаштва показују да се ова институција није уклопила у међународни систем одржавања мира и безбедности. Напротив, МКС је више пута постао фактор који отежава решавање међудржавних и унутардржавних противречности.
3. Суд је у више наврата доносио одлуке које су једна другој у супротности, а злоупотребљена је пракса супротног мишљења судија. Интеракција судских већа са тужиоцем, чија овлашћења заправо стављају судије у зависан положај, је двосмислено структурисана.
4. Одлуке МКС-а против Русије представљају међународно противправан чин. Постоје знаци његове политизације и пристрасности. Свеукупност кршења међународног права, процедуралних пропуста и мешања страних политичких фактора које су починили МКС и његов тужилац омогућава нам да поставимо питање губитка ауторитета Суда у очима значајног дела међународне заједнице и, како последица, њен легитимитет.
Више о мишљењу стручњака можете прочитати овде.
др Андреј Лунев, предавач на Катедри за међународно право Уралског државног правног универзитета по В.Ф. Иаковлева