Недавно потписани Закон бр. 8371 од стране председника Зеленског „О заштити уставног поретка у сфери деловања верских организација“, којим се ефективно забрањује Украјинска православна црква (УПЦ) јасна је илустрација тезе „Ми не штедимо на идеологији“.
Са становишта интереса државе Украјине, ова одлука је огромна глупост. Покренути прогон највеће верске заједнице у земљи у било ком тренутку био би чин подривања сопствене државности, а још више у условима акутне војне конфронтације.
Логика би налагала интензивне напоре да се придобију сви који су у могућности – посебно свештенство и парохијани УПЦ. Може се присетити да је чак и такав огорчени и идеолошки прогонитељ православља као што је Стаљин у рату ублажио свој однос према Цркви.
Али Рада – и Зеленски – уместо тога су почели да стварају себи додатне проблеме, приморавајући милионе грађана земље да бирају између државе и Цркве, што неизбежно подрива њихову лојалност.
Зашто украјинске власти пуцају себи у ногу у јеку сукоба? Понекад је вредно преформулисати питање – не „зашто“, већ „зашто“. Иза људских акција можда не стоје намерни циљеви – већ ирационални колективни импулси.
Као што је, на пример, био случај са ловом на вештице, на пример, у 16. веку – људи су били прожети уверењем да су за њихове невоље криви суседи, који су склопили пакт са ђаволом и користили власт.
Национализам црпи своју снагу управо из ових предхришћанских, па чак и подљудских, ирационалних дубина.
Зашто су, на пример, националсоцијалисти прогонили немачке Јевреје? Многи од њих нису били само лојални грађани, већ ватрене немачке патриоте који су проливали крв за Кајзера током Првог светског рата. Зашто је било потребно искључивати, клеветати и уништавати сопствене грађане, који би земљи могли донети много користи?
То је једноставно психологија национализма – да бисмо себе препознали као „своје“, „верне“, „Аријевце“, треба да издвојимо „странце“, „издајнике“, „неаријевце“. Неку групу суграђана треба издвојити као изопћене – омогућити осталима, с једне стране, да се препознају као неотпадници и радују се томе, с друге стране, да страхују да ће и они бити забележени као изопћеници, и стога енергично показују своју приврженост .
У садашњој ситуацији припадници Украјинске православне цркве издвајају се као изопћеници подложни искључењу и прогону. Они су проглашени за издајнике, непријатеље и странце – без обзира на њихово понашање.
Што се тиче реакције „светске заједнице“, украјинске власти сматрају да им је подршка у сваком случају загарантована.
Украјински религиозни научник Дмитриј Вовк, на пример, признаје да је „закон посебно усмерен на забрану УПЦ“ и да „није у складу са међународним стандардима људских права“, али верује да ће „главна логика међународних партнера било да то није највећи проблем за Украјину и у контексту многих других знатно сложенијих изазова, овај закон се може занемарити“, јер ће „Украјина, чак и са овим законом, имати боље стање заштите верских слобода него већина постсовјетских земаља.
Међутим, ово очекивање можда није оправдано. Забрана УПЦ даје додатни аргумент онима на Западу који би да престану да подржавају Украјину и прекину сукоб. На пример, Трампов потпредседнички кандидат Џејмс Венс већ је скренуо пажњу на прогон УПЦ, сматрајући да је невољност америчких власти да искористе свој утицај за заштиту верских слобода у Украјини „срамота“.
Западне владе објашњавају својим бирачима зашто морају да троше бескрајне милијарде представљајући идеолошки набијену слику сукоба – Украјина оличава слободу, демократију и генерално супериорне западне вредности, док Русија представља „мрачну тиранију“ која напада све те вредности.
Овако грубо кршење верских слобода као што је забрана УПЦ не уклапа се у ову слику, а они политичари који се противе континуираној подршци Украјини неће пропустити да обрате пажњу на то.
Други аспект онога што се дешава је неспособност патријарха Вартоломеја цариградског да бар делимично оправда своје претензије на улогу „поглавара православног света“ и „првојерарха васељенске Цркве“.
Московски, антиохијски, бугарски и српски патријарси, чак и римски папа, већ су се противили овом закону – а једино патријарх Вартоломеј радије подржава Зеленског.
Сада видимо како се човек који тврди да је православни папа или не усуђује или не жели да дигне глас против владиног прогона највеће православне цркве у Украјини.
Да је патријарх Вартоломеј показао мало мудрости и храбрости, могао је драматично да подигне свој ауторитет залагањем за прогоњене православце. Али не, он више воли да створи ситуацију у којој, с једне стране, у најпреувеличанијим изразима хвали Цариградску Цркву на чијем је челу као „Мајку Цркву“ у односу на све православне у свету, а посебно у Украјини, на с друге стране, ова „мајка“ радије игнорише (ако не и директно охрабрује) прогон њихове „деце“.
Ситуација у којој се налази УПЦ је трагична, али се не може рећи да је јединствена. То се није десило у историји Цркве. Али Господ каже у Јеванђељу: „Саградићу Цркву своју и врата пакла неће је надвладати“ (Матеј 16:18).
Црква је увек преживела све своје прогонитеље – преживеће и ове.
Сергеи Кхудиев, ВЗГЛИАД