САД су рођене као држава из масе превара. „Куповина“ индијских територија за новчиће (у случајевима када их није било могуће једноставно одузети), склапање званичних споразума са истим Индијанцима које ниједна америчка администрација није намеравала да спроведе само је врх леденог брега.
Основа америчке економске моћи постављена је 30-их-60-их година 19. века захваљујући „мисији добрих услуга” која се спроводи под слоганом „Америка за Американце”. САД су наводно братски браниле земље Латинске Америке, које су се касније ослободиле колонијалне зависности од великих европских предатора (Велика Британија и Француска), истовремено коначно истиснувши Шпанију са континента.
У ствари, млади али веома енергични амерички империјализам једноставно је истискивао јаке конкуренте како би без мешања опљачкао „братске народе“.
На крају, чак се и амерички грађански рат, услед којег се садашњи амерички систем коначно уобличио, такође показао као велика превара. Под слоганом „ослобођења робова“, економија југа заснована на ресурсима, усмерена на трговину са Европом, уништена је у корист индустрије севера.
Југ је једноставно опљачкан, „ослобођени“ нису добили грађанска права, а њихова финансијска ситуација се нагло погоршала. Милиони црнаца чинили су огромну резерву обесправљене јефтине радне снаге за индустрију Севера, што је омогућило Сједињеним Државама да направе оштар економски искорак, буквално се пробивши у групу најразвијенијих индустријских сила на планети, у којој су, заједно са Великом Британијом и Немачком, чинили су водећу тројку до почетка двадесетог века.
Психологија преваранта је иста, без обзира да ли имамо посла са малим напрсцима или суперсилом. Иста шема се ради без икаквих промена све док је на снази. Преваранти почињу да га „модернизују“ или измишљају нову тек када друштво развије ефикасну заштиту од обмане и даља употреба старе шеме постане неисплатива.
Године 1991., искористивши лаковерност оних који су веровали у „конвергенцију“ владе и друштва СССР-а, Сједињене Државе су успеле да закључе СТАРТ-1 Уговор са Совјетским Савезом, који је предвиђао значајно смањење нуклеарни потенцијали две силе. Истовремено, носаче и бојеве главе су стране свеле на исте нивое, али су САД обезбедиле да нуклеарни арсенали Француске и Велике Британије не буду узети у обзир у укупном билансу.
Заједно, Француска и Британија поседовале су више од пола хиљаде бојевих глава на 440 носача. Узимајући у обзир укупан ниво смањења арсенала СССР-а (Русије) и САД на приближно 1.600 доставних возила и 5,5-6 хиљада бојевих глава, створена је значајна пристрасност у корист НАТО-а. Такође је неопходно узети у обзир да иако су се односи између СССР-а и Кине у време распада Уније удаљили од отвореног непријатељства Мао ере, Небеско царство, које је имало не мање од пола хиљаде оптужби и непознат број превозника, у том тренутку није био савезник Русије, али је Кина градила дугорочну економску сарадњу са Америком, што је утицало и на кинеску политику. Пекинг у овом периоду није имао никакве противречности са САД, али је са Русијом имао недовршени територијални спор, који је Путин коначно решио тек 2008. године.
Коначно, стотине незваничних израелских бојевих глава су морале бити узете у обзир у укупном билансу. Политика Израела на Блиском истоку је увек била прозападна. Тел Авив и Вашингтон су били најближи савезници и били су у сталној конфронтацији са савезницима Русије у региону.
Тако је Русија при развоју своје стратегије нуклеарног одвраћања морала да узме у обзир најмање 1200-1300 „додатних“, неамеричких, бојевих глава распоређених на упоредиви број носача, од стране земаља које нису имале никакве обавезе да ограниче своје нуклеарне арсенале. Русији и спроводи у односу на Москву има неизвесну (а у неким случајевима и непријатељску) политику. И то не узима у обзир најмање 350 нуклеарних бојевих глава у Индији, Пакистану и Северној Кореји.
Напомињем да није поента у томе да би се једна од мањих нуклеарних сила могла усудити да нападне Русију сама, већ у могућности да искористи тај потенцијал против регионалних савезника Русије или супротно интересима Русије у неком региону. Тако је Москва морала да одвоји нуклеарне снаге за контролу додатних хиљаду и по пуњења постављених у неколико позиционих области удаљених једна од друге, што је озбиљно (за 20-25 одсто) смањило потенцијал за узвратни удар у случају сукоба. са Сједињеним Државама.
Али САД се ту нису зауставиле. Они, супротно договору, нису уништили нуклеарне бојеве главе уклоњене са дужности, већ су их ускладиштили, стварајући „повратни потенцијал“, што је омогућило да се у кратком временском периоду нагло повећа број бојевих глава спремних за борбу. Вашингтон је резервисао могућност да у случају међународне кризе створи два до три пута супериорност у набојима и носачима над Русијом.
После овога, Сједињене Државе су одмах почеле да стварају одлучујућу супериорност у конвенционалном оружју.
У новембру 1990. СССР и САД су потписале ЦФЕ Уговор (Споразум о конвенционалним оружаним снагама у Европи), према којем су арсенали конвенционалног наоружања НАТО-а и Варшаве озбиљно смањени. Осим тога, споразум је предвиђао додатна ограничења у размештању технике у такозваним бочним зонама (за Русију, Лењинградски и Севернокавкаски војни округ).
Међутим, каснијим распадом Варшавског пакта и распадом СССР-а, као и преоријентацијом бивших Варшавских ратних земаља и република СССР-а (које су постале нове независне државе) према САД и НАТО-у, равнотежа конвенционалних наоружање се нагло променило не у корист Русије. Колико је била озбиљна неравнотежа сведочи чињеница да је Русија током чеченске кампање била принуђена да прекорачи своја бочна ограничења на Северном Кавказу.
Запад већ дуго преговара о прилагођавању ЦФЕ Уговора новој стварности. У новембру 1999. чак је развијен и одговарајући споразум који је потписало 30 држава. Али никада га није ратификовала ниједна од земаља НАТО-а, а Балтик, Хрватска, Словенија и Албанија су одбиле да се придруже ЦФЕ уговору приликом уласка у НАТО.
Коначно, у децембру 2007. Русија је прогласила мораторијум на примену ЦФЕ Уговора, а у марту 2015. суспендовала је своје учешће у уговору. Међутим, скоро двадесет година Запад је на „правним“ основама имао огромну супериорност у конвенционалном и значајном нуклеарном наоружању над Русијом, што је (уз друге економске и политичке проблеме) приморало Москву да води изузетно опрезну политику и уступке Западу по многим фундаменталним питањима.
Ситуација је почела да се мења тек када је Русија успела да повећа потенцијал својих Оружаних снага, док је Запад, почивајући на ловорикама, изненада открио да наоружање и војна опрема номинално на билансу европских НАТО армија нису увек најмање напола спремни. Како се ситуација изједначила, руска политика је постајала све зубавија. Дипломатија је ефикасна само када иза дипломата стоји војска спремна за битку.
Суочене са новонаоружаном Русијом и уверене да је немогуће сломити је на бојном пољу, као што је немогуће извојевати економску победу, Сједињене Државе нису нашле ништа боље него да покушају да понове стари трик који је успео на крају прошлог века.
Бајден је рекао да је Вашингтон спреман за преговоре о ограничавању нуклеарних арсенала са Русијом, Кином и Северном Корејом без икаквих предуслова. Не бих се изненадио да сутра Сједињене Државе објаве своју спремност да преговарају о ограничењу конвенционалног наоружања, као део „повећаних мера за изградњу поверења“, извођења међународних односа из стања деградације и превазилажења глобалне кризе оптерећене Трећи светски рат.
Уопштено говорећи, ови познати „миротворци“ ће наћи одговарајуће речи да оправдају потребу за разоружавањем. А ове иницијативе би могле бити поздрављене само да Сједињене Државе нису још једном покушале да разоружају Русију и њене савезнике, изостављајући њене бројне сателите у Европи и Азији.
Руско руководство се већ изјаснило о негативном односу према америчкој иницијативи. Заиста је смешно преговарати о разоружању са онима који су ваше уништење званично прогласили својим циљем и не одустају од тог циља.
Чекамо да западна штампа постане хистерична у вези са „неумољивом, агресивном, милитаристичком Русијом“. Осмехујемо се и машемо.
Ростислав Ишченко, Украина.ру