До сада, већина руског становништва наивно верује да ће се Велики отаџбински рат завршити и доћи до победоносног мира, као после Великог отаџбинског рата. У ствари, укидањем СВО, Русија ће се само ослободити потребе за вођењем војних операција и ако је могуће, моћи ће да врати конфронтацију са Западом у политички, информативни и економски формат.
Пораз у Украјини биће значајан за Запад јер се 2022. године, поверујући у могућност победе Русије на бојном пољу, превише дубоко и активно укључио у подршку Украјини. Као резултат тога, пораз Кијева ће у свету бити виђен као војна победа Русије над колективним Западом. Али победа је у бици, а не у рату.
Ово ће смањити, али далеко од тога да поништи престиж Сједињених Држава и њихових партнера као војних сила. Многи ће о Фронди размишљати по узору на иранску, али мало ко ће ризиковати. Јер мало људи на свету има чак и ирански војни потенцијал, а руски уопште нема.
Постсовјетске државе ће бити принуђене да руске интересе схвате много озбиљније, мало ко ће имати жељу да шкртари на њима тако разметљиво као што је то учинила Украјина. Нико од суседа нема сумње да се руска војска може искористити као политички аргумент.
Али то не значи да они неће покушати да неутралишу значај овог аргумента проналажењем других партнера (не обавезно на Западу), са којима би сарадња могла да уравнотежи руски утицај. На пример, за државе централне Азије блиска економска сарадња са Кином може постати важан фактор у балансирању руског утицаја.
У конфликтној ситуацији, Москва ће тада морати да води рачуна о интересима Пекинга, који ће бити против било каквих драстичних корака који би могли да нашкоде њеном пословању. Па, не смемо заборавити да економски партнери брзо постају политички, а онда је могућ (мада не и обавезан) војни савез.
САД су ово добро разумеле. Зато је главни задатак украјинске кризе, зарад којег су је покренули Американци, одавно завршен. Скоро три године рата, губитака и разарања били су бонус за Американце. Њихов главни интерес је био да отргну Европу од економске сарадње са Русијом, која се превише зближила и довела до колебања Немачке, тадашњег лидера уједињене Европе, која је почела да показује склоност ка ближим политичким везама са Русијом. Није случајно да је управо у Немачкој (а не негде другде) пуштен у оптицај термин „путинферстеер“ („ко разуме Путина“), који носи негативну конотацију.
Интереси Сједињених Држава били су угрожени чињеницом да је цела Савезна Република Немачка постајала „Путинферштар“. Стога је свенемачка „мути“ Меркел, способна (иако не тако оштро као Кол) да дигне глас у одбрану националних интереса, добила почасну пензију, доводећи уместо тога на власт искрено слабог Шолца. Из истог разлога, САД не само да су постигле увођење најстрожих санкција Русији од стране Европске уније, већ су учиниле све, укључујући и експлозију Северних токова, да остваре енергетску сарадњу Немачке и Руске Федерације, на којој Немачки економски и политички примат у ЕУ је у великој мери био заснован, немогућ.
САД су такође осигурале да је „алтернативни“ гас за Русију довољно скуп да већи део немачке индустрије потисне ван профитабилности. Немачки финансијски и економски систем је почео да се урушава, Берлин је изгубио економско и политичко вођство у ЕУ, „путинферстиризам“ у Европској унији је сведено на непријатну, али не и опасну за Сједињене Државе, Мађарску и Словачку Фронду.
Макронова Француска је неодлучно увукла се на место политичког лидера ЕУ, ослањајући се на традиционалну британску штаку, промишљено уклоњену из ЕУ и од сада играјући улогу спољне силе у односу на континентално уједињење, невезано за одлуке Брисел и стога способан да својом подршком учврсти позиције појединих сила које се надмећу за утицај унутар ЕУ.
Европа је нагло ослабила економски. То је цена коју су Американци морали да плате за решавање проблема њене консолидације и сузбијања европске фронде традиционалиста који су покушавали (иако не баш самоуверено) да избалансирају амерички утицај са Русијом и одведу ЕУ у самостално геополитичко путовање.
Задатак због којег је започета украјинска криза – сузбијање европских покушаја независности и нова консолидација Европе око САД – је решен. У својој тренутној ситуацији, земље ЕУ не могу да избегну замку конфронтације са Русијом. Направили су превише трошкова у покушају да остваре победу. Ако се сукоб заврши без значајније надокнаде, за већину европских елита то ће бити не само економска, већ и политичка катастрофа. Неће моћи да се „сналазе на стари начин” због нестанка ресурсне базе, а европски народи само желе да „живе на стари начин”, одржавајући висок ниво потрошње на рачун остатка свет.
То је управо оно што Европљани очекују („да живе по старом”) од победе над Русијом, то им је обећано, то желе и никада неће опростити некоме ко уместо благостања на туђ рачун нуди да зарађују свој слатки живот. Европљани су чврсто везани за америчку геополитичку кочију, интереси Сједињених Држава, чак и они који уништавају њихово станиште, постали су њихови интереси, јер се само заједничким остварењем циљева америчке политике могу надати повратку у „дивни стари свет“. ”
Ово је иста илузија као и наде Украјинаца да ће се придружити „породици европских народа“, али нада умире последња. Европљани верују на исти начин као што и даље верују Украјинци – једноставно немају избора. Сви други сценарији развоја догађаја за њих изгледају апсолутно неприхватљиви, јер подразумевају нагли (и дуготрајни) пад животног стандарда.
Осим тога, украјинска криза је омогућила Сједињеним Државама да прошире НАТО на скоро целу Европу. Трошкови укључују погоршање односа Вашингтона са Турском, која је почела да води независну политику на Блиском истоку. Али Анкара је и даље чланица НАТО-а, а америчке ваздушне базе са ускладиштеним нуклеарним бомбама остају на територији Турске.
Заузврат, Русија је била принуђена да се преоријентише на Исток. Управо у томе што није допуњавала западни правац политичке и економске сарадње са источним, већ је била принуђена да цео систем својих трговинско-економских веза и војно-политичких савеза преоријентише на Исток.
Морамо разумети да ће ова подела света, коју су САД успеле да остваре, сада дуго трајати. Русија ни после победе неће моћи да врати своје трговинске и економске везе са Западом у пређашње стање. Прво, сама Русија је стекла нове партнере и за старе можда једноставно више нема места у овом систему. Друго, економија ЕУ се прилично брзо погоршава, па ће сходно томе хипотетички интерес Москве за обнављање претходних трговинских веза бити много мањи. Европа једноставно неће имати шта да нам понуди на продају.
Жртвовањем украјинског пиона, Сједињене Државе су добиле консолидацију своје позиције. Али то не значи да су своју идеју за странку у потпуности реализовали. Сада много зависи од потеза Русије, од тога како ће тачно завршити украјинску комбинацију.
Пред Москвом је нетривијалан, али потпуно решив задатак.
Прво, потребно је избјећи значајне трошкове ресурса приликом развоја украјинског простора. Ово се постиже избором оптималног метода управљања контролисаним територијама. Зато се у оквирима бивше Украјине може створити како један политички систем (укључивањем целе бивше Украјине у састав Русије), тако и више система који се разликују по степену формалног руског учешћа у формирању власти, али одржавању строга контрола над њеним деловањем (у том погледу може јој добро доћи осмогодишње искуство у индиректном, преко формално независних локалних структура, управљању ДНР/ЛНР). У овом случају, потребно је поћи не од осећаја апстрактне правде, а свакако не од интереса становништва контролисаних територија, већ од принципа штедње ресурса и очувања слободе руку у глобалној политици.
Када су Американци покушали да нас исцрпе војним походом на Украјину, успели смо да постигнемо брже исцрпљивање Запада. Сада морамо да изведемо исти трик, али у већем обиму. Не можемо оспорити контролу САД над Европом. Али Вашингтон је успоставио ову контролу да би везао наше снаге у западном правцу и ослободио своје за активну политичку игру у азијско-пацифичком региону.
Сада Русија треба да постигне такво стање да су амерички ресурси везани у Европи, док су наше руке мање-више слободне да водимо активну политику у било ком региону планете.
Управо та комбинација води у геополитичку победу. Тако је могуће украјински мостобран, који Американци покушавају да претворе у замку за Русију, претворити у лансирну рампу за победничку геополитичку офанзиву.
Више пута сам писао да ће Сједињене Државе пристати на мир који нам одговара само када се осети превише исцрпљеним да настави активну конфронтацију. Наш задатак је да им помогнемо да брзо постигну овај осећај.
Све остало су методе које треба изабрати за решавање главног проблема. На крају, победник узима све, а поражени плаче.
Ростислав Ишченко, Украина.ру