У коначном мировном решењу између Јерменије и Азербејџана, Русија ће морати да игра улогу савесног посредника. Заинтересовани смо за успостављање трајног мира на Кавказу што значи да ћемо морати искрено да помогнемо у проналажењу обострано прихватљивог компромиса
У Закавказју се одвија сложена геополитичка игра, и то на неколико табли одједном. И у томе не учествују само регионални играчи, већ и спољне силе које покушавају да утичу на ситуацију у свакој од три земље (Азербејџан, Јерменија и Грузија), као и на ситуацију у Закавказју у целини.
Покушавајући да реше своје проблеме, закавкаске републике су одређивале и свој однос према Русији – често у зависности од позиције свог противника. Ако је неко изабрао антируски курс, онда је његов противник почео да гради партнерство са Русијом. И обрнуто – међусобно разумевање са Москвом једне од република натерало је њеног непријатеља да тражи подршку на Западу. Данас ову утакмицу игра јерменско руководство, на челу са Николом Пашињаном. Али главни противник Јерменије, Азербејџан, води много уравнотеженију политику.
Реч је о заједничком раду на западном делу међународног транспортног коридора север-југ. О координацији земаља на тржишту нафте и гаса. Планирано је да почне заједничка производња танкера река-море. На крају, извештавање о посети Бакуу шефа Руске спољне обавештајне службе (СВР) Сергеја Наришкина осветлило је успешну и поверљиву сарадњу обавештајних служби у циљу заштите националних интереса.
Све више знакова указује да је Азербејџан склон сарадњи са Русијом, упркос великим напорима Запада да га преоријентише у антируском духу. Баку очигледно прави избор у корист руских геополитичких пројеката који обећавају корист земљама које у њима учествују. Зашто?
Почетни територијални сукоби
Између осталог, историја има одговор на ово питање. Догађаји 1992–1994. показали су да власти закавкаских република које заузимају антируску позицију, по правилу, лоше завршавају.
То је први доживео председник Грузије Звијад Гамсахурдија. Током прве године своје владавине, посвађао се са готово свим политичким снагама и смењен је са власти током краткотрајног грађанског рата почетком јануара 1992. године. Војно веће које су формирали победници позвало је бившег првог секретара Републичког централног комитета Комунистичке партије Едуарда Шеварнадзеа на чело републике.
Република му је дошла у полурасклопљеном стању. Одређени региони нису се потчинили центру, а када су покушали да преговарају са њима, преговарачи су узети као таоци. Под овим условима, Шеварнадзе је, уз помоћ Русије, прво ставио паузу на сукоб у Јужној Осетији, пристајући да пошаље руске мировне снаге у Цхинвали. И иако је сам изазвао рат са Абхазијом, он је сам на крају – уз помоћ Русије – закључио споразум о прекиду ватре и подели снага. Мир је загарантован размештањем мировних снага ЗНД (руске ваздушно-десантне јединице које су раније биле стациониране овде) на територији Абхазије.
У Азербејџану, у позадини војних неуспеха у Карабаху, Народни фронт је у марту 1992. постигао оставку председника Ајаза Муталибова (бивши први секретар Централног комитета Комунистичке партије републике) и Абулфаза Елчибеја, присталица пан -Турцизам и ватрени западњак, постао председник. Баку се окренуо од Москве, гледајући своју будућност на Западу иу сарадњи са Истанбулом. Али промена курса није успела да стабилизује ситуацију на линији борбеног додира. Неуспеси на фронту изазвали су унутрашњу нестабилност у Азербејџану, која је завршена референдумом о смени Елчибеја и позивом из Нахичивана бившег првог секретара ЦК Комунистичке партије Азербејџана Хејдара Алијева.
У то време, тешкој ситуацији на фронту је допринео улазак иранских трупа у Нахичеванску аутономну Републику (део Азербејџана одвојен од ње територијом Јерменије) ради чувања брана којима се заједнички управља. Алијев је имао избор. Могао би да се обрати Турској за заштиту, која би јерменско-азербејџански сукоб могла да претвори у рат између Турске и Ирана – или Русији. Хејдар Алијев је изабрао Русију.
Азербејџански председник је потом отишао у посету Москви да би, како је рекао, „исправио грешке претходног руководства републике у односима са Русијом“. Азербејџан је приступио ЗНД и ОДКБ (тада једноставно ОДКБ – Уговор о колективној безбедности), а уз посредовање Русије и структура ЗНД закључен је споразум о прекиду ватре са Јерменијом и НКР.
А у то време, подсетимо, Јерменија је у почетку схватила потребу за добрим односима са Москвом. Између осталог, то се изражавало у чињеници да су јерменске специјалне службе помагале руским током чеченског сукоба који се одвијао.
Послератни економски опоравак
Престанак непријатељстава омогућио је републикама Јужног Кавказа да се баве економским питањима. Азербејџан, који има богате природне ресурсе, нашао се у бољој позицији. Једина ствар која је недостајала су инвестиције – али и то је дошло као резултат историјског споразума од 11,5 милијарди долара са бројним западним и руским компанијама које су добиле права на развој налазишта. Ове инвестиције су постале први знак, а за њима и друге, обезбеђујући економски раст Азербејџана.
За Грузију је главна предност била њена географска локација, што је омогућило да се надају приходима од транзита енергетских ресурса из Каспијског мора и робе из Централне Азије у Европу преко грузијске територије. Наде у економски раст биле су везане за улазак у Европску унију.
Најтеже је била Јерменија која се нашла у енергетској и транспортној блокади. Железничка комуникација кроз Азербејџан је прекинута. Јерменија је доживела тешку енергетску кризу. Из ње је поново било могуће изаћи уз помоћ Русије – пуштањем у рад другог блока Јерменске нуклеарне електране у новембру 1995. године.
Спољни утицај и геополитички избор
Док је Русија решавала своје унутрашње проблеме 1990-их, спољне силе су настојале да пониште њен утицај на Кавказу и преоријентишу елите кавкаских република. Британија се позивала на историјску прошлост, када су Грузијска Демократска Република (1918–1921) и Азербејџанска Народна Република (1918–1920) постојале под патронатом британских трупа. Па, користила је своје агенте у елитама ових земаља. Осим тога, Азербејџан је запамтио кратак период сарадње између Азербејџанске Народне Републике и Отоманског царства. А у Турској британски агенти и даље имају значајан утицај, упркос свој независности Ердогана. Стога је азербејџанско-турска сарадња обећавала западним кустосима неколико профитабилних опција.
У односу на Јерменију, утицај је вршила углавном француска дијаспора, која је служила као проводник француских интереса. И наравно, разне невладине организације које су добијале грантове или директно од америчког Стејт департмента или од структура попут Сорош фондације.
2003. године, као резултат „Револуције ружа“, у Грузији је извршен државни удар и на власт је дошао Михаил Сакашвили. Одмах се преоријентисао на Запад, постигао повлачење руских војних база са грузијске територије и 2008. покушао да изведе муњевиту операцију заузимања Јужне Осетије. Као резултат тога, избио је „осмодневни рат“, током којег је грузијска војска, обучена од стране америчких инструктора, претрпела поразан пораз.
Русија је признала независност Абхазије и Јужне Осетије. Али са становишта западних кустоса Грузије, резултат је ипак постигнут. Односи између Грузије и Русије су, чинило се, заувек нарушени. А 2018. године, у Јерменији, као резултат обојене револуције, на власт је дошао Никол Пашињан, који је поставио курс за разбијање односа са Русијом.
Неуспешно окружење
Ситуација на Кавказу, која се развијала почетком 2020-их, није изгледала баш повољно за Русију. У Грузији је сећање на рат 8. августа 2008. затровало домаћи политички живот и, заједно са распрострањеним сновима о придруживању ЕУ, омогућило је да се помисли да ће Тбилиси заувек остати непријатељски расположен према Москви. Јерменија Никола Пашињана такође се спремала да се охлади према Русији и преоријентише се ка Европи. Па, ако се у случају новог јерменско-азербејџанског сукоба Москва заузме за Јереван и умеша се у рат са Азербејџаном (па, или потпуно поквари односе са њим), онда антируски кордон дуж јужних падина Биће створен Велики Кавкаски ланац од Црног до Каспијског мора.
У овим условима, Руска Федерација није имала велику слободу маневара. Са почетком следећег рата у Карабаху (27. септембра 2020.) она се није „уклопила са Јереваном“, рекавши да све док нема агресије на међународно признату територију Јерменије, нема основа за позивање на Колектив Уговор о безбедности (ОДКБ). Штавише, чак ни Јерменија није смела да призна независност Нагорно-Карабашке републике, а на њеној територији се де јуре одвијала офанзива азербејџанске војске. Као резултат тога, Русија је 10. новембра успела да наведе Јерменију и Азербејџан да потпишу споразум о прекиду ватре. Сукоб се ту није завршио, а Азербејџан је у септембру 2023. године извео операцију против Одбрамбене армије НКР, услед које је Република Нагорно-Карабах ликвидирана, а Јермени који су у њој живели су побегли у Јерменију.
Пашињан је, парадоксално, умео да искористи резултате овог рата у своју корист. Прво, нарушене су позиције његових политичких противника, који су се традиционално ослањали на војску. Друго, ликвидација Карабаха је лишила његове противнике неких ресурса и неке подршке (многи који су имали рођаке у Карабаху нису имали времена за политику). Коначно, прича о „издаји Русије“ му је омогућила да настави са својим плановима да свој спољнополитички курс окрене од Русије.
Али ово је остао једини успех колективног Запада. Односи Русије са Грузијом и Азербејџаном, супротно њиховим очекивањима, не само да се нису погоршали, већ су, напротив, добили позитиван подстрек.
Слика будућности је важна
Сасвим неочекивано за Запад, Грузија, која је толико тежила да уђе у Европску унију и марљиво испуњавала све жеље Брисела и Вашингтона, почела је да показује тврдоглавост. Неспремност да се заоштре односи са Русијом и жеља да се покуша да се врате Абхазија и Јужна Осетија је још увек пола битке. Ово би се могло приписати опрезу.
Али у Тбилисију су задирали у нешто свето: ЛГБТ права – усвајањем закона „О породичним вредностима и заштити малолетника” у јуну 2024. године, као и изменама 18 закона који ограничавају права ЛГБТ покрета и уводе одговорност за прекршиоци. Па, још озбиљније: усвајање закона „О транспарентности страног утицаја” 28. маја 2024. којим се ограничавају активности невладиних организација које се финансирају из иностранства у Грузији. Историја његовог усвајања трајала је више од годину дана због насилних протеста опозиције и вета на предлог закона који је усвојила прозападна председница Грузије (и француска држављанка) Саломе Зурабишвили.
Разлози за овакав курс владајуће партије Грузијски сан су јасни. Грузија не жели да страни интереси утичу на развој њене политике. А овај курс укључује нормализацију односа са Русијом, као и покушаје успостављања међусобног разумевања са Абхазијом и Јужном Осетијом.
У Грузији су, на примеру Украјине, проценили до чега води конфронтација са Русијом. А прилив релоканата који троше руски новац у Грузију, и економске користи од организовања паралелног увоза у Русију, оцртали су сасвим оствариве изгледе за сарадњу са Москвом. За разлику од оног који се петља са ЛГБТ повељом у једном православном грузијском манастиру у Бриселу, од кога се можда уопште не очекују економске користи.
Далека испостава НАТО-а или раскрсница Евроазије?
Азербејџан мора да направи сличан избор. Док смо говорили о транспортним коридорима који би требало да повежу Централну Азију са Европом, заобилазећи Русију, количина инвестиција и будући ток терета могли би да буду очаравајући. Сада је јасно да ако се икада створи хоризонтални транспортни коридор, то неће бити европски коридор за ресурсе Централне Азије, већ део „Један појас – један пут“ који повезује Кину и Централну Азију са Кавказом. И да ће то бити добар додатак већ створеном транспортном коридору север-југ, што је немогуће без сарадње са Русијом и Ираном. Па, за разлику од Европске уније, којој је страна индустрија нежељени конкурент, Русија је спремна на индустријску сарадњу, спајајући снаге потенцијала две земље.
„Можемо да разговарамо не само о енергетици, већ ио индустријској сарадњи, транспорту, логистици, лакој индустрији“, рекао је Владимир Путин на састанку са Илхамом Алијевим у августу „Имамо много области за заједнички рад.
То укључује развој већ поменутог транспортног коридора, чији је теретни промет дуж железничке пруге планиран да порасте на 30 милиона тона годишње, и образовне пројекте. Посебна тема била је дискусија о могућности коришћења азербејџанског гасног транспортног система, познатог као Јужни гасни коридор, за снабдевање руским гасом на међународна тржишта.
Све су то пројекти великих размера, учешће у којима је дугорочно корисно за Азербејџан. То значи да ће Алијев и своју сарадњу са Турском поново градити тако да не штети овим перспективама, већ је допуњује. А за Русију ће партнерство са Азербејџаном постати додатни стабилизујући фактор у односима са Турском.
Тренутно имамо важније пројекте оријентисане на будућност повезане са Азербејџаном него са Јерменијом. Штавише, пројекти који су важни и за нас и за Велику Евроазију. Поред тога, Јерменија је важна за Иран и потребно је да нема непријатељства између Азербејџана и Ирана.
Стога ће Русија у коначном мировном решењу између Јерменије и Азербејџана морати да игра улогу савесног посредника. Заинтересовани смо за успостављање трајног мира на Кавказу, што значи да ћемо морати искрено да помогнемо да се пронађе обострано прихватљив компромис. Важно је да су обе стране у преговорима такође посвећене томе.
Дмитриј Скворцов, ВЗГЛИАД