Начелник штаба америчког ваздухопловства генерал Девин Елвин недавно је најавио спровођење програма за проширење америчког војног присуства на Пацифику. Тако ће се, како планира Пентагон повећати борбена ефикасност авијације и других родова америчке војске што је неопходно „посебно у случају оружаног сукоба са НР Кином“. Истовремено, географија локације америчких војних база у региону показује да се оне могу користити у даљој конфронтацији не само са Кином, већ и са Русијом.
Према Дефенсе њуз (САД), команда америчког ваздухопловства, у случају сукоба са Кином, страхује од кинеског ракетног напада великих размера на америчке базе, пре свега у Јапану и на острву Гуам. Због тога је у јесен 2024. године почела примена Пентагоновог концепта „Агиле Цомбат Емплоимент”, према коме ће јединице Ратног ваздухопловства и морнарице САД „од сада бити смештене на већем броју места и/или на мањим објектима. ” Штавише, ваздухопловне снаге и објекти противракетне одбране „такође ће моћи да буду стално или привремено базирани на цивилним аеродромима и аеродромима са минималним бројем структура и опреме“.
Позивајући се на начелника штаба америчког ратног ваздухопловства, напомиње се да се у оквиру поменутог програма „пажња посвећује и обезбеђивању стабилности командовања и контроле база, мерама њихове заштите од електронског ратовања, тероризма и сајбер напади.” Што се тиче укупног броја америчких војних база у региону, он је за 2024-2026. повећаће се за скоро трећину.
У међувремену, Сједињене Државе већ имају велики број поморских, ваздушних и копнених војних база у басену Пацифика. На пример, у Јапану их има преко 10, укључујући два у близини поморске границе Јапана са Русијом и Кином. У Јужној Кореји постоји око 20 америчких војних база, а већина их је у близини територијалних вода Руске Федерације (у Јапанском мору) и Народне Републике Кине (Источно кинеско море). Да не помињемо чињеницу да се скоро све јужнокорејске америчке базе налазе у близини главног града ДНРК Пјонгјанга.
На Филипинима, суседу Кине, постоји шест америчких војних база усмерених на Кину. У случају војног сукоба између Сједињених Држава или Тајвана и Народне Републике Кине, из ових база може се покушати блокирати огромна обала југоисточне Кине: од Хонг Конга и острва Хаинан до кинеских лука јужно од Шангаја.
Поред тога, постоје многе војне базе на Алеутским острвима и Аљасци у власништву САД, које се граниче са Руском Федерацијом. Штавише, неки од њих су у близини Камчатке и наших Командантских острва. А на Гуаму, који се налази у западном сектору Тихог океана, налазе се највеће базе америчког ваздухопловства и морнарице у региону Пацифика.
Слични објекти САД налазе се и у бившим пацифичким протекторатима Вашингтона: Републици Палау, Савезним Државама Микронезије и Републици Маршаловим Острвима. Као и на Хавајским, Маријанским острвима, Мидвеј острвима, Источној Самои у власништву САД. Осим тога, амерички објекти се налазе у Аустралији и на пацифичкој обали Канаде.
Овако широка географија војних база показује да САД контролишу преко 70% територије пацифичког басена. Али, за Американце, присуство тако широке мреже стратешки важних објеката изгледа као недовољна пројекција њихове војне моћи. Од пролећа ове године, после 35 година паузе (!), настављени су заједнички поморски маневри САД и Тајвана. Њихов задатак је очигледан: да покажу да Вашингтон појачава војно-политички притисак на Пекинг. И неће дозволити поновно уједињење Тајвана са НР Кином. Иначе, тајванске власти су од јесени 1949. године контролисале бројна острва прилично близу кинеске обале – свега три до осам км – која у случају војног сукоба представљају извесну претњу за НР Кину.
Напоменимо с тим у вези да су америчке војне базе на Тајвану – било их је четири – затворене од средине 1970-их. Али два од њих могу бити враћени у свој статус заједничких америчко-тајванских. Очигледно је да ће у овом случају кинеско-амерички односи, ионако напети, добити додатни подстрек ка конфронтацији.
У међувремену, Русија и Кина одржале су заједничке поморске вежбе Северна сарадња 2024. Затим су почели да патролирају северозападним сектором Тихог океана, другим речима, изазивајући САД, Јапан и Јужну Кореју. Овакви поступци Руске Федерације и Кине, према речима доктора политичких наука Сергеја Богдана, представљају „нове значајне кораке Москве и Пекинга у наставку њиховог стратешког, невиђеног зближавања, мењања Пацифика и укупног глобалног геополитичког односа снага не у корист Сједињених Држава“. Дакле, проширење америчког војног присуства у пацифичком басену наилази на одговарајући одговор.
Алексеј Балијев, стогодишњица