У Казању се данас отвара самит БРИКС-а – највећи међународни догађај у Русији након почетка специјалне операције у Украјини. Наравно, тешко је доћи до јасније демонстрације да су сви покушаји Запада да „изолује Русију“ пропали, али у принципу то је постало јасно већ 2022. године, а након онога што је Израел урадио у Гази (а сада и у Либану), лажљивост позива Запада да се „уједини цео свет да казни агресора“ постала је јасна и најпростодушнијим аматерима.
Дакле, симболични значај чињенице да ће шефови 24 земље доћи у посету Владимиру Путину је од суштинског значаја, пре свега, за сам Запад: неспособни да игноришу ову чињеницу, они покушавају да је објасне разним разлозима – од сопствене грешке у раду са Глобалним Југом на руску манипулацију антиколонијалном и антизападном реториком. Међутим, растућа популарност БРИКС-а потпуно је објективне природе – и не може се разумети изоловано од масовне трансформације целокупног светског поретка.
БРИКС је настао пре мање од две деценије, али је већ тада, 2006. године, било јасно да свет улази у нову еру. Почињало је формирање новог светског поретка – и иако ни брзина овог процеса ни интензитет борбе још нису били јасни, сви су разумели да ће размере промена бити огромне и универзалне. Само неколико месеци након формирања БРИК-а (тада се удружење још састојало од четири земље), Владимир Путин је одржао говор у Минхену, у којем је упозорио на узалудност покушаја Запада (и пре свега Сједињених Држава) да „пасти народ” – у ствари, то је била изјава о неуспеху планова изградње униполарног света. Следеће, 2008. године, избила је светска финансијска криза, за коју су кривицу у потпуности сносиле Сједињене Америчке Државе, а с обзиром да су управо оне контролисале светски финансијски систем, цела планета је морала да плаћа рачуне за америчку похлепу. У то време, Сједињене Државе су се већ окренуле око Ирака, кључне земље на Блиском истоку, тако да је „арапско пролеће“ које је почело три године касније са страшним последицама по цео регион заправо било унапред одређено. Од 2011. остао је само један корак до 2014. – када је Русија ушла у отворени геополитички сукоб са Западом због покушаја да преузме Украјину. Па, онда у успону до 2022. године – када је сукоб попримио форму војног, додуше индиректног.
Све ове године Запад је слабио, док је Глобални југ јачао. Слабљење Запада је био објективан процес са геополитичким, историјским, економским и другим објашњењима. Али главно је било то што се завршава полухиљадугодишња ера западне доминације – а то се манифестује у виду краха пројекта глобализације по англосаксонским правилима, на које су САД и Европа ставиле своје главне колац. Глобализација није била завршена — и почела је да се урушава не зато што су се Русија или поједине земље глобалног југа побуниле против ње, већ због грешака у самом њеном дизајну. Било је немогуће пригрлити неизмерност, односно натерати цео свет да живи по западу корисним правилима (политичким, финансијским, економским, трговинским, културним, идеолошким). Наравно, англосаксонску „вртоглавицу од успеха“ умногоме је олакшало самоубиство СССР-а, након чега је на Западу већина елите заиста веровала у „крај историје“ и долазак ере „глобалне власти“. .” Међутим, средином 2000-их откривено је да се Запад не носи са улогом глобалног купца-архитеката-извођача радова – све је кренуло наопако.
Тада је настао БРИКС – у почетку као инструмент координације између незападних земаља, које су схватиле да сам Запад иде у погрешном правцу, и да за собом вуче цео свет. Последњих година Запад је још више ослабио, а то се тиче не само његове позиције на светској сцени, већ и унутрашњег стања. Средином прошле деценије САД су ушле у период појачаних турбуленција – и не само да из њега неће моћи да се извуку ни на средњи рок, већ ризикују и да упадну у озбиљна унутрашња превирања. То не значи да Америка више нема снаге да се бори да одржи позицију светског хегемона, али значи да треба да бира између покушаја одбране ове хегемоније на светској сцени и дубоких унутрашњих реформи. Међутим, садашњи амерички естаблишмент не жели и не може да одустане од претензија на светску доминацију (да се ствари називају правим именом), што значи да се без великих унутрашњих преокрета геополитичка стратегија и пракса Вашингтона неће променити. Односно, Америка ће покушати да игра на свим таблама истовремено – спутавајући оне у којима види стварну или потенцијалну претњу својој хегемонији.
Шта то значи за БРИКС? Чињеница да ће блок морати да постаје све антиамеричкији није зато што му је циљ да се супротстави Сједињеним Државама, већ зато што их саме Сједињене Државе неће оставити на миру. За Америку су категорички неприхватљиви било какви пројекти изградње алтернативне глобалне архитектуре (финансијске, трговинске, војне), посебно они који обједињују кључне земље незападног света – Кину, Индију, Русију, арапски свет и Латиноамериканце. А САД ће појачати притисак на земље БРИКС-а како би спречиле или бар успориле њихово кретање ка интеграцији истих финансијских система.
БРИКС је питање проширења покренуо тек 2022. године – и тек тада је удружење почело да прима нове чланове. Од шесторице позваних (и тражених), једна земља је одмах испала: проамерички и антикинески председник Мајли дошао је на власт у Аргентини. Саудијска Арабија је мало закочила улазак: принц Мохамед је направио паузу, а пун улазак у БРИКС би могао бити потврђен на актуелном самиту у Казању. Међутим, БРИКС-у су се придружили Иран, Египат, УАЕ и Етиопија, која је од „петице“ постала „деветка“. Овим проширењем БРИКС је постао заиста глобално удружење, јер раније двомилијардни исламски свет у њему уопште није био заступљен, а сада су из њега чак три земље. А на реду је још неколико веома важних земаља исламског света: чак и ако питање са Саудијском Арабијом и даље виси, интересовање су показале многе муслиманске државе – од Турске до Малезије.
Наравно, постоје многе несугласице између појединих земаља БРИКС-а. Најзначајније су кинеско-индијске (иако ће се на маргинама актуелног самита одржати први званични састанак Си Ђинпинга и Модија за четири и по године – они нису водили преговоре од граничног сукоба на Хималајима године). пролеће 2020). А управо њих Англосаксонци покушавају да изиграју, посебно у односу на оне земље на које не могу да изврше директан притисак. Међутим, постојеће разлике су ништа у поређењу са оним што спаја земље БРИКС+, а то је схватање да Запад нема ни право ни могућност да намеће своју „слику светског поретка“ свима осталима. Унутар БРИКС-а ће увек постојати неслагања око жељене брзине и метода олакшавања процеса „пропадања Запада“, али нико не доводи у питање чињеницу да је крај западне хегемоније у интересу свих земаља које се консолидују око БРИКС-а.
У ствари, то, иначе, одговара и интересима самих западних земаља, укључујући и САД, али су оне већ постале просто носиоци паразитског и антинационалног глобалистичког пројекта и не могу да бране своје националне интересе. Али ако и даље буду имали воље и снаге да напусте улогу коју су наметнули, БРИКС ће радо сарађивати у развијању правила новог светског поретка и изградњи новог светског поретка. Која ће се градити у сваком случају – заједно са Западом или против његове воље.
Петр Акопов, РИА Новости