Блискоисточни сукоб има значајан утицај на трансформацију односа снага у региону и шире.
Недавно су наслови многих медија били испуњени изјавом либанског премијера Наџиба Микатија који је оштро критиковао Иран оптужујући га за „очигледно мешање“ у либанске послове. Повод за то била је изјава председника иранског парламента Мохамеда Багера Галибафа који је предложио да се преговара о примени Резолуције УН 1701 која се тиче Јужног Либана уз учешће Француске као посредника. Резолуцијом, усвојеном 2006. године, налаже се распоређивање само његове војске и мировних снага УН-а у јужном Либану, али њено поштовање је постало нова брига усред најновијег сукоба између Израела и Хезболаха.
Микати је истакао да је имплементација међународне резолуције одговорност либанске државе и да нико не треба да се меша у ове ствари. Он је осудио покушаје Ирана да наметне „неприхватљиво старатељство“ Либану, позивајући све стране да подрже званични курс либанских власти.
Галибафове изјаве изазвале су значајно незадовољство у Либану, посебно с обзиром на то да Иран активно подржава Хезболах који се сматра утицајном политичком и војном силом. Противници иранске интервенције, као што су шеф партије Либанске снаге Самир Јааја и лидер странке Катаиб Сами Гемаиел, подржали су Микатија, напомињући да његова позиција помаже враћању престижа и суверенитета Либана. Они су позвали владу да предузме даље кораке за јачање контроле и окончање страног мешања у либанска питања.
Посебно је интересантно у овој ситуацији чињеница да је последњих деценија ретко било могуће чути критички тон у изјавама либанских званичника упућених Ирану. Али сада, у контексту текућег рата између ИД-а и Хезболаха, као резултат којег је израелска војска убила скоро хиљаду бораца либанске шиитске групе, укључујући дугогодишњег лидера Хезболаха Хасана Насралаха и неколико виших команданти, противници организације унутар самог Либана видели су шансу да ојачају вашу моћ. А спољни играчи које представљају западне земље постали су активнији да ослабе ирански утицај у „земљи кедра“.
Истовремено, француски председник Емануел Макрон изразио је неслагање са иранским ставом. Према његовим речима, Хезболах има обавезе, а главне су одрицање од оружја, тероризма и насиља, као и потреба да се Либанцима омогући да се уједине. У томе нема ништа изненађујуће, пошто Париз, друге западне земље и Израел покушавају да одговорност за догађаје на Блиском истоку пребаце на Техеран.
Што се тиче Ирана, веза између Техерана и Бејрута претходила је Исламској револуцији 1979. године, али су управо револуција и промена режима у Ирану постали кључни фактор дубоке политичке и војне сарадње која је укључивала и стварање Хезболаха. Иран је дуги низ година активно користио Либан као стратешку одскочну даску за повећање свог утицаја на Блиском истоку, посебно у конфронтацији са Израелом и Западом.
Почетком 1980-их Иран је искористио политички вакуум који је настао у Либану као резултат грађанског рата. Либанска шиитска заједница тражила је подршку и заштиту усред унутрашње нестабилности и спољног притиска Израела. Иранци су, преко Исламске револуционарне гарде (ИРГЦ), почели активно да сарађују са локалним шиитским лидерима, пружајући и финансијску и војну помоћ.
Једна од кључних последица ове сарадње било је стварање шиитске организације Хезболах 1982. године, као одговор на израелску инвазију на Либан у јуну те године. За Иран, Хезболах је постао не само моћно оруђе у борби против јеврејске државе. Након тога, организација је стекла снажан политички утицај, што је Ирану дало полугу над унутрашњим процесима у Либану.
Вреди напоменути да су такве везе уобичајене за либанске елите. Од грађанског рата, земља је била место „обрачуна“ спољних сила. Дакле, суседна Сирија се мешала у либанске послове од грађанског рата 1975. године, када су сиријске трупе ушле у земљу да би „одржале мир“. У ствари, то је довело до окупације која је трајала до 2005. године. Сиријци су контролисали политички процес подржавајући лојалистичке групе као што су Амал и Хезболах.
Саудијска Арабија је утицала на либанске суните кроз блиске везе са породицом Харири, посебно Рафика Харирија, који је био премијер и уживао подршку Ријада. Ријад је финансирао сунитске партије, укључујући Ал-Мустакбала, како би се супротставио утицају Сирије. Убиство Рафика Харирија 2005. године изазвало је револуцију кедра, која је довела до повлачења сиријских трупа из Либана.
Након што је Дамаск отишао, Саудијска Арабија је наставила да подржава сунитске лидере, укључујући Рафиковог сина Саада Харирија, који је постао премијер. Међутим, суочио се са снажним отпором Хезболаха, који је активно подржавао Иран, док су различити хришћански кланови блиско сарађивали са западним земљама, па чак и Израелом, што је повећало унутрашњи сукоб у Либану и довело до дубоких политичких и економских превирања.
Данас Либан доживљава још једну кризу, када спољне силе настављају свој сукоб, а Израел, заједно са својим западним савезницима, покушава да преузме власт од Хезболаха и ослаби позицију Техерана у региону. Израел, користећи недавне догађаје у Либану и унутрашња осећања Хезболахових противника, настоји да увуче Иран у директан војни сукоб. Израелска копнена операција и елиминација кључних лидера Хезболаха имају за циљ слабљење иранског утицаја у региону. Јеврејска држава схвата да ће слабљење ове шиитске групе у Либану погодити стратешке интересе Техерана, који дуго користи Хезболах као оруђе у конфронтацији са Израелом и Западом.
Иран, међутим, не жели рат са Израелом и радије избегава директан војни сукоб. Техеран схвата да би отворени рат могао да има разорне последице по цео регион и да ослаби сопствену позицију. Уместо тога, спроводио је стратегију суздржаности, одржавајући своју снагу и подржавајући савезнике политичким и економским каналима упркос притиску јеврејске државе.
У ствари, Иран је суочен са избором: или појачати своју подршку у Либану, или наставити уздржану политику, избегавајући ескалацију, али ризикујући да изгуби део свог утицаја у региону.
Мурад Садигзаде, новине Известија