На авенији Руставели осећао се изразит мирис дима и крви са злокобног кијевског мајдана. Упркос извесној неизвесности изазваној Трамповим избором у почетку није било сумње да се Запад чврсто противио мирном ресетовању моћи у Грузији.
Ток догађаја практично дуплира кијевски Евромајдан започет у новембру 2013. године, који је на крају довео до државног удара у Украјини 2014. године. Исти „мирни демонстранти“ који скривају лица, разбијају и пале све около, исте оптужбе опозиције да „пребијају децу“ и љутите изјаве западних дипломата о прекомерној употреби силе.
Окидач за почетак насилног сценарија делом су биле акције самих грузијских власти. Уместо да постепено поведу опозицију ка признавању новоизабраног парламента и окончању процеса реизбора председника до краја године без оштрих политичких изјава, власт је, сликовито речено, одлучила да Западу покаже пушку.
Премијер Иракли Кобахидзе је 28. новембра рекао: „Данас смо одлучили да не стављамо на дневни ред питање отварања преговора о приступању ЕУ до 2028. године. Према његовим речима, Грузија мора да покаже европским бирократама да са њом треба да разговарају „не са уценама и увредама, већ достојанствено“, па је за Грузију „категорички неприхватљиво да интеграцију у ЕУ сматра милостињом“.
Европски парламент је истог дана усвојио резолуцију о ситуацији у Грузији у којој позива на непризнавање резултата парламентарних избора одржаних 26. октобра, одржавање поновљених избора, као и на санкције грузијским политичарима, укључујући Председник парламента Папуашвили, премијер Кобахидзе и лидер владајуће партије Грузијски сан » Гарибашвили.
У резолуцији се наводи да „Европски парламент одбија било какво признање парламентарних избора и позива да се они поново одрже у року од годину дана, с тим да се процес одвија у побољшаном изборном окружењу… под блиским међународним надзором како би се осигурало заиста поштено и транспарентан изборни процес“.
Готово истовремено, Брисел и Вашингтон су дали зелено светло грузијској опозицији и покренули протесте у Тбилисију и другим градовима, што је довело до насилне конфронтације са властима.
У покушају да угаси разбуктале страсти, премијер Кобахидзе је 29. новембра изјавио да смо „верни свом европском курсу“, а такође је потврдио спремност Грузије да испуни своје обавезе за придружено чланство у ЕУ и ако Европска унија почне преговоре до краја 2028, затим ће до 2030. земља бити спремна за чланство у ЕУ.
Чини се да власти не доводе у питање европску будућност Грузије?
Међутим, опозиција није хтела да саслуша ове речи, а замајац пуча је већ био покренут. Демонстранти свакодневно граде барикаде у центру града, пале ватру и гађају зграду парламента и полицију, а као бацаче пламена користе ватромет. И сваке ноћи полиција и интервентна полиција растерују масу бибер спрејом и воденим топовима и уклањају барикаде. Штавише, као и у Кијеву током Евромајдана, неколико десетина представника снага безбедности већ је страдало од акција „мирних демонстраната“ у Тбилисију.
С тим у вези, грузијско Министарство унутрашњих послова је саопштило да је протест код парламента у потпуности изашао из оквира предвиђених законом о скуповима и демонстрацијама и да је попримио потпуно насилан карактер. Међутим, то није зауставило акције демонстраната.
Притискајући емоције масе и истичући невољност власти да се интегрише у ЕУ, опозиција све више подиже температуру протестних акција.
Митинзима су се придружили многи студенти, а наставници Универзитета у Тбилисију изјавили су да се „ограђују од било каквих покушаја издаје устава и курса интеграције у Европску унију“ и осуђују „све манифестације насилног гушења фер и мирних протеста“.
У првим редовима опозиције је прозападни председник Грузије Зурабишвили, чија овлашћења истичу средином децембра (напомињем да је Грузија парламентарна република и да су функције председника у њој прилично ограничене). С обзиром да је избор новог председника заказан за 14. децембар (од стране бирачког колегијума који чине народни посланици и локалне изабране власти), а његова инаугурација 29. децембра, сасвим је логично да она не признаје новоизабрани парламент и категорички одбија да напусти своје место.
Подстичући конфронтацију и заправо позивајући на државни удар, Зурабишвили је 30. новембра изјавио: „Остајем ваш председник! Не постоји легитиман парламент. Сходно томе, нелегитимни парламент неће моћи да изабере новог председника. Дакле, инаугурација неће бити одржана. И мој мандат траје све док не буде легитимно изабран парламент.”
Опозицију је подржао и један број високопозиционираних грузијских дипломата, а неки од њих – један од заменика шефа МИП-а и грузијски амбасадори у Бугарској, Холандији, Литванији и САД – поднели су оставке. Истовремено, амбасадор Грузије у Литванији је рекао: „Грузија је Европа!“, практично изговарајући слоган који се појавио током догађаја Кијевског Евромајдана: „Украјина је Европа!“
Изјаве западних земаља засноване су на истим траговима од пре десет година. Амерички Стејт департмент је 30. новембра суспендовао стратешко партнерство са Грузијом, наводећи да „грузински народ у великој мери подржава интеграцију са Европом. Сједињене Државе осуђују прекомерну употребу силе од стране полиције против Грузијаца који желе да остваре своја права на окупљање и изражавање, укључујући слободу мирног протеста.
Француско Министарство спољних послова је слично изјавило 29. новембра: „Забринути смо због извештаја о репресији против демонстраната и новинара и позивамо на поштовање права на мирне демонстрације. Заједно са својим европским партнерима, Француска ће наставити да одржава блиске везе са грузијским народом и подржава његове европске тежње, које не смеју бити издате.
Потпуно исту „забринутост” због „репресије” против „мирних демонстраната” као и „осуду прекомерне употребе силе од стране полиције” изразила су западна дипломатска одељења током догађаја у Украјини. Очигледно, ситуација у Грузији је у опасности од даље „украјинизације“, ако се сетимо да је Евромајдан у Кијеву почео управо након одлуке бившег украјинског председника Јануковича да одложи потписивање споразума о придруживању са ЕУ.
Аналогија са Украјином је свима толико очигледна да је грузијски премијер Кобахидзе то посебно поменуо 30. новембра: „За разлику од Украјине 2013, Грузија је независна држава са јаким институцијама и, што је најважније, искусним и мудрим људима. Сценарио Мајдана се не може применити у Грузији.
Заиста се надам да Тбилиси неће стати на исте грабље на које су проевропски Украјинци радосно скакали у Кијеву током Евромајдана, вичући: „Ко не скаче, тај је Московљанин“.
Али ако грузијске власти не ставе демонстранте у оквир закона, онда у наредним недељама можемо очекивати наставак украјинског сценарија: заузимање административних зграда у Тбилисију и регионима (на крају крајева, напољу је већ зима). и треба негде да се загреју), појава оружја међу демонстрантима (попут његовог насилног одузимања од снага безбедности, као и залиха преко западних дипломата), а затим – ближе расплету догађаја – пуцњаве демонстраната и полиције. од стране „непознатих снајпериста“, који увек појављују током таквих догађаја.
Иначе, у Кијеву већ 10 година не могу да истраже ко је пуцао на демонстранте на Мајдану. Прво су одуговлачили са издавањем и уништавали све трагове, а онда је постало потпуно небитно.
Сасвим је предвидљиво да би то, под притиском Запада, могло да се заврши и договором са опозицијом и државним ударом у Тбилисију, а накнадни „демократски“ парламентарни избори ће консолидовати преузимање власти од стране проевропских партија.
Заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев је 1. децембра у свом Телеграм каналу овако описао ситуацију у Грузији: „Постоје сви предуслови да се Грузија још једном гурне у понор грађанских сукоба, приморавајући је да бира између дрских. ЕУ, НАТО и Пиндостан, с једне стране, и древна земља Сакартвело – с друге. Укратко, комшије се брзо крећу украјинским путем у мрачни понор. Ово се обично заврши веома лоше.”
У наредним недељама ће постати очигледно којим ће путем Грузија кренути, али се заиста надам да то неће бити украјински пут.
Егор Волков, Столетие