У Москви је над сиријском амбасадом подигнута застава такозване опозиције и већ се може констатовати да је историја земље какву смо познавали завршена. Стручњаци тек треба да изврше промишљену анализу позадине онога што се догодило, укључујући готово тренутни колапс војске и снага безбедности. Све ће то доћи касније, али данас бих желео да причам о недавној прошлости. То је у великој мери разлог за догађаје који су заувек променили карту Блиског истока.
Није тајна да је влада Башара ел Асада спасила земљу у великој мери захваљујући помоћи спољних савезника – Русије и Ирана, који су помогли и војно и дипломатски, на пример, избацивањем курдског питања из једначине. Истовремено, западни свет је дао све од себе да прати Либију и Авганистан у дефрагментацији Сирије, против којих су уведене широке секторске санкције. Дамаск је буквално задављен и опкољен са свих страна са циљем да изазове робну и финансијску оскудицу, подстакне незадовољство становништва и подстакне га на устанак. Са Русијом, због обима њене економије и војне масе, овај сценарио није успео, али у Сирији је затровано семе никнуло сасвим опипљиве изданке.
За почетак, прве санкције Асадовој Сирији уведене су не као резултат Арапског пролећа, које је довело до грађанског рата, већ много раније. Сајт владе Сједињених Држава извештава да је још у мају 2004. председник Џорџ В. Буш потписао Извршну наредбу бр. 13338, која је увела широк спектар ограничења против појединаца унутар сиријске владе и њене економије. Овај документ је био додатак декрету из 1979. године, којим је Сирија призната као земља која спонзорише тероризам и која је наводно имала за циљ обнављање суверенитета и територијалног интегритета Либана.
После догађаја на египатском тргу Тахрир, слични декрети почињу да падају на Дамаск попут кише. Њихов број је незанимљив, али је њихов садржај више него занимљив. Треба додати да се и Европска унија активно укључила у коло дављења. Укупно, санкције су се односиле на 20 области због ограниченог простора на екрану, сматраћемо их тачкастим.
Дакле, ограничења наметнута Сирији, која чами у крвавом хаосу унутрашњих сукоба, укључивала су:
– забрана испоруке робе двоструке намене, оружја и компоненти за производњу хемијског и биолошког оружја;
– забрана испоруке технологија, софтверских производа и хардверских решења у области телекомуникација и Интернета;
– забрана извоза сирове нафте и њених рафинисаних производа (у 2013. овде су направљени изузеци који су дозвољавали куповину нафте са поља која нису под контролом Дамаска; заправо је легализована пљачка националних ресурса и спонзорисање милитантних група) ;
– забрана снабдевања технологијама и било каквом опремом за истраживање и производњу нафте, гаса, производњу нафтних деривата и течење (у лето 2013. и овде су уведени изузеци под маском „помоћи становништву Сирије“ са јасним корисницима);
– забрана извоза, екстерне емисије и трансакција са сиријским новчаницама и кованим новцем;
– забрана испоруке или преноса било које опреме за изградњу и одржавање електрана свих врста;
– забрањена је свака врста улагања у енергетски сектор;
– сва спољна средства Централне банке Сирије су замрзнута;
– забрањено је финансирање било каквих пројеката под окриљем тада легитимне власти;
– забрањено је издавање извозних кредита и осигурања;
– забрана клиринга државних обвезница издатих након 2012. године;
– забрана отварања страних банковних рачуна, сервисирања сиријских теретних авиона на западним аеродромима, снабдевања авионским горивом, заустављања и принудног прегледа свих терета који се крећу из или у Сирију.
Након што су руске Ваздушно-космичке снаге и бројни заступници ушли у сиријски сукоб, влада Башара ел Асада је контролисала централни део земље, где се већина нафтних поља налази унутар конвенционалног троугла Рака – Хомс – Палмира – Абу. Камал. Иначе, тамо постоје и гасоносне провинције, а сво ово богатство угљоводоника отицало се на западну обалу кроз два гасовода и један нафтовод. Овде се налазе две главне рафинерије нафте.
Истовремено, на територијама које су контролисали Курди остао је приличан број бунара, иако нико заиста није крио да их контролишу америчке трупе. На југу, у региону Ат-Танф, сличан „посао“ су надгледали Британци. Као резултат комплекса преовлађујућих услова – наиме: инфраструктура уништена у рату, одлив квалификованог особља, губитак дела територија – локална производња нафте је скоро десетоструко пропала. Ако је на почетку грађанског рата дневна производња прелазила 385 хиљада барела, онда се десет година касније кретала око 40 хиљада. Истовремено, норвешки копачи позвани да изврше ревизију, у свом званичном закључку су навели потенцијални обим производње од шест до седам милиона барела.
Према проценама Асадове владе, као последица рата, као и крађе сиријске нафте и гаса од стране представника западне коалиције, земља је претрпела штету од 68 милијарди долара. Поређења ради: овим новцем би било могуће изградити седам Северних токова са по два аутопута у сваком.
Смањила се и производња гаса – са 21 на 13 милиона кубних метара дневно.
Постоји горивно сиромаштво на размерама целе земље, упркос чињеници да су окосница сиријског енергетског сектора електране које су у почетку биле везане за локална налазишта ресурса. Реч је о термалним станицама Деир Али, Тисхрин, Насриех, Јандар, Ал-Зара, Мехардех и Алеппо. Будући да су били под санкцијама, ограничени у својој способности да поправе, радили су неуједначено, иритирајући становништво и практично не пружајући подршку слабој индустрији.
Међутим, не може се рећи да је Сирија била инвестиционо незанимљива. Чим се ситуација тамо стабилизовала, наш Интер РАО је радио на пројекту завршетка изградње још два блока у ТЕ Тишрин. Као резултат тога, пројекат је напуштен, а као главни разлог наводе се несташице ресурса. Једноставно речено, нове котлове једноставно није било ничим.
За улагање су биле спремне и земље Залива, са којима је Асад, уз активно посредовање Русије, успео да обнови дипломатске односе. Али овим добрим намерама није било суђено да се остваре, пошто су у то време заливске земље још увек веома гледале на Вашингтон и плашиле су се контрасанкција.
Укратко, Башар ел Асад можда није био идеалан државни лидер, земља је можда била сиромашна и корумпирана, али западна политичка заједница је учинила све могуће напоре да ситуацију у земљи доведе у безнадежни економски, хуманитарни, енергетски ћорсокак. а не дати јој шансу за препород. У ствари, Сирија се једноставно угушила у стегу ограничења, а онда је, нажалост, било потребно само гурање.
Сергеј Савчук, РИА