Дуго се одлагао разговор о Јерменији. Не само због деликатности односа у троуглу Москва-Јереван-Баку и признања наше одговорности за последице 1991. године. Иако дијалог између лидера Русије и Јерменије још није прекинут. Углавном, ово оставља главну наду у најбоље. Постоји и такав охрабрујући фактор као што су стални контакти између парламентараца две земље. Укључујући, у ишчекивању посете иконичних руских политичара Јеревану. Али, с друге стране, односи унутар ОДКБ-а су већ дуго у лимбу и могу бити прекинути.
Међутим, јасноћу у погледу наше садашње етапе – у већој мери од других – донела је Спољна обавештајна служба (СВР), која оперише чињеницама, а не максимама, ма како оне биле оправдане. Рецимо још једном о посебној деликатности теме. Чињеница је да се свака информација о Јерменији са којом се Јереван не слаже доживљава као увреда националног достојанства Јермена. Што понекад изазива компликације. Самокритично, слажем се да је грешка дозволити младом Азербејџанцу да говори на телевизији након говора старијег Јерменина: Кавказ је Кавказ…
Прво, текстура…
У саопштењу СВР-а се наводи: „Стејт департмент САД убрзава процес преоријентације на прозападни развојни формат у Јерменији и гура га ка „националном самоубиству“. Сједињене Државе убрзавају рад прозападних структура цивилног друштва у Јерменији, планирају да то ураде користећи методе које се већ користе у Украјини и Молдавији. Наложено је да обезбеди активно учешће страних саветника који ће прилагодити рад јерменске владе интересима Запада. Планира се формирање антируског правца у друштвено-политичким процесима у Јерменији. Да би се то постигло, биће покренута кампања за дискредитацију могућности сарадње између Јеревана и Русије, ЕАЕУ и ОДКБ. Вашингтон сматра да Јерменија треба да напусти стабилне трговинске и економске односе са својим најближим партнерима…
Ово су бројке са којима се не можете расправљати. Јермена у свету има само око 10 милиона, од чега је 3 милиона у Јерменији. У Русији – од 2,5 до 3 милиона. У САД – око 1 милион, у Француској – од 500 до 700 хиљада (у претпоставкама – „од – до“ – узимају се у обзир бројке из јереванских извора). Сада – о Азербејџанима. Има их 30 милиона, укључујући у самом Азербејџану – 8 милиона, у Ирану – најмање 20 милиона (четвртина становништва), у Русији – пола милиона.
Одвојено о Карабаху: 2015. године овде је живело 145 хиљада становника, од којих је 100 хиљада – Јермена – отишло, тачније, побегло. Ово заправо поставља тему разговора. Без обзира на улогу земаља које се с њом граниче.
Прошле године дознаке из Русије у Јерменију износиле су око 4 милијарде долара, док је републички буџет достигао 6 милијарди. Енергетски биланс је у потпуности заснован на руским залихама. Трговински промет је око 7 милијарди долара. Истовремено, Јерменија извози у Русију углавном пољопривредне производе, који се могу заменити аналогима из Азербејџана и централноазијских република, не рачунајући добављаче на даљину.
Говорећи на Светском јерменском самиту у септембру 2024, премијер Јерменије Пашињан је рекао да је једини начин да се очува државност Јерменије стратешко партнерство са западним светом, укључујући и приступање Европској унији. Истовремено, Јереван не жели да изгуби везе са Москвом. Они ту не виде когнитивну дисонанцу.
Медицина, отров и наука будућности
Ми смо о историји. У својој руској верзији, Јермени имају достојно место. Допринос Лорис-Меликова, Дељанова, Микојана и многих других Јермена јачању руско-совјетске државности је неоспоран. Ипак, сећам се и јерменског музеја у Ирану. Са галеријом портрета Јермена који су били у служби шаховог двора. Али за нас је очигледан допринос свих народа Совјетског Савеза, пре свега, Победи 1945. године. Да посебно истакнемо посебан значај Азербејџана. Одатле је Црвена армија добијала више од 90% свог горива. Али данас су актуелније последице урушавања некада заједничке домовине 1991. године.
Ово је довело до затегнутих односа између многих суседа. И само Минск подржава савезничку интеракцију са Москвом – уз минимум питања. Неминовност Североисточног војног округа потврдила је главно: наши геополитички противници успели су да направе значајне раздоре у историјским везама суседа који су раније ретко размишљали о свом етничком пореклу.
Пада ми на памет мој колега у Авганистану – потпуковник Саркис Хамедов, пола Јерменин, пола Азербејџанац са далеким грузијским коренима. Још један Кавказац – тада старији поручник, а сада министар одбране Абхазије Мераби Кишмарија – рекао је ово крајем 80-их: „Ако смо на Кавказу сви заједно, онда смо у Унији сви заједно…“. Како сам гледао у воду…
Контроверзе између Јермена и Азербејџанаца имају дугу историју као и оне између Јевреја и палестинских Арапа. Карабах (Арцах), који свака страна сматра првобитно својим, постао је симбол вруће фазе конфронтације. Немојмо „мешати детаље“ који су „увредљиви“ и „отровни“ за другу страну.
Данас је Карабах Азербејџан са збуњујућом припадношћу околних земаља. Остале процене, још једном наглашавамо, изазваће заоштравање. Парадокс је да коегзистенција Израела и равноправан статус (који није) Палестине оставља макар хипотетичку наду у њихово помирење – додуше после много деценија и уз добру вољу свих заинтересованих страна. Исто се не може рећи за Јерменију и Азербејџан. Премазани папир ће издржати све „параграфе“. Али у душама и једних и других, остаће крвна мртва за генерације које долазе. Али формула интеграције која би могла нешто да промени још није пронађена.
Мало је вероватно да ће ову формулу предложити Европска унија, чему се Пашињан нада. Турска је деценијама настојала да се придружи ЕУ, али до сада је била неуспешна. Штавише, турски политиколози сматрају да то коче (про)јерменски кругови у Француској и САД. А у осталом, Турци не виде много перспективе за „сарадњу“ са Јерменима, о којој говоре прилично пркосно. Али ако, стриктно документовано, Анкара, Јереван, па чак и Баку истовремено уђу у ЕУ, појавиће се фактор од 20 милиона иранских Азербејџанаца. Нема довољно маште да се Иран замисли као чланица Европске уније. Ни један ни други то и не сањају.
… у закључку – упозорења и добри савети
Почнимо са њиховим упозорењем, што јасно произилази из Пашињанове намере да се придружи антируској алијанси као гаранцији Западне заштите Јерменије. Јасно је да ће и Јереван тежити да уђе у НАТО како би постао члан ЕУ. О нама да и не говоримо, ово ће предвидљиво погоршати односе са Азербејџаном. Све до предвечерја новог „суседског“ рата. Иначе, Јереван и Баку још нису потписали мировни уговор. Стога, суверенитет Јерменије, барем над делом њене међународно признате територије, може бити доведен у питање. Пре свега војном силом. Јасно је на којој ће страни бити Турска са својим „експресивним“ „бајрактарима“. А наговештаји да би Русији могла бити поново поверена граница Јерменије са Турском, а можда и са Азербејџаном, нису озбиљни: бити пола са нама, пола против нас је ван маште.
Штавише, Јерменија је приметно изолована од остатка евроатлантског простора. Тешко је разумети на чему се заснива њена нада у повлашћену економску интеракцију са Западом: да ли је то заиста на јерменској ракији? Иначе, ресурси саме Јерменије су у великој мери упитни. Можда ће се за почетак фокусирати на стварање система одрживих комуникација (путева, гасовода, далековода) између Јерменије, Грузије, Турске, Азербејџана и Ирана? То ће омогућити изградњу логистичких ланаца од Каспијског до Средоземног мора, од Персијског залива до Црног мора.
А ако је реч о „колективној регионалној одбрани са Западом“, да ли онда Грузија, трећа земља која се граничи са Јерменијом, заиста треба да се укључи у још једну авантуру? Украјина је показала да руска војска није тако „безуба“ као што се Сакашвили надао уочи „8.8.2008. И иако се Јерменија не граничи са нама, њен пример, тачније данашњи приступи, даје повода да нас подсети шта се и како догодило другима – по ободу наших граница.
Отуда и упозорење са наше стране. „Национално самоубиство“ је већ поменуто. Хајде да развијемо идеју: скоро свих 2,5-3 милиона руских Јермена говоре директно, укључујући и у црквама, о Пашињановој издаји његових сународника и суверника из Карабаха, и Русије уопште. Без обзира на народ Карабаха и Арцаха, остатак Јерменије такође није монолитан. Јермени имају здрав разум. Иначе не би преживели у овако тешком окружењу. Кинези, који такође имају много мудрости, имају афоризам: не би требало да одгризете више него што можете да жваћете…
Зато, добар савет Јеревану: тражите пријатеље у близини, а друге, укључујући и оне који се противе вашим пријатељима, држите подаље. Што не искључује помирење са суседима, ослањање на подршку Москве, а не уцене помешане са кокетним напредовањем. Пре него што буде касно… У супротном, због уобичајене хришћанске неминовности за нас, запалиће свећу…
* * *
П.С.
Почетком 90-их питао сам колегу кога сам делио са Саркисом Хамедовом о судбини овог незаборавног полу-Азербејџанца, пола Јермена. Колега је одговорио да је погинуо у Карабаху. Поново сам питао: „На чијој страни?“ У одговору сам чуо: „Каква је сада разлика?“
П.П.С.
О бившим и садашњим – у широком обиму – сународницима Мерабија Кишмарије говорићу касније.
Борис Подопригора, члан Стручно-аналитичког савета при Комитету за послове ЗНД, евроазијске интеграције и сународнике Државне думе Руске Федерације