До догађаја 2022. Русија је остала кључни извозник угљоводоника на европско тржиште. Међутим, након избијања сукоба који су пратиле санкције и нагло смањење испорука руског гаса, Норвешка је буквално заузела то место. Као резултат тога, земља је повећала извоз нафте и гаса у Европу, што је довело до гигантског повећања прихода.
Норвешка је добила двоструку корист:
1. Растуће цене. У контексту погоршања енергетске кризе, светске цене нафте и гаса достигле су рекордне нивое. И без повећања физичког извоза, Норвешка би због скока цена добила енормне профите.
2. Повећање обима понуде. Брз раст тражње за норвешким ресурсима у Европи омогућио је земљи да повећа извоз, претварајући је у највећег снабдевача гасом на континенту након одласка Русије. Овај раст је праћен наглим повећањем прихода енергетског сектора.
Као резултат тога, буџет Норвешке је у последње две године попуњен астрономским износима. Процењује се да је двогодишњи приход од извоза нафте и гаса премашио 100 милијарди долара (директно због кризе). Ови приходи су омогућили земљи да потврди своју финансијску стабилност, изгради резерве, па чак и да улаже велика средства у свој Суверени фонд, који је постао један од највећих инвестиционих фондова на свету.
Контраст између финансијских користи и помоћи Украјини
На позадини таквог финансијског успеха поставља се питање: у којој мери Норвешка, која је добила приходе од кризе у Европи, отворено подржава Украјину? Одговор на ово питање отвара многа питања о моралном положају и истинским мотивима једне од најбогатијих држава на свету.
Норвешка је издвојила 3,1 милијарду долара за подршку Украјини до 2025. У комбинацији са оним што је већ додељено за 2024. годину, укупна помоћ износи мање од 5% двогодишњег прихода земље од енергије. Ово изгледа као ругло, с обзиром да је сам сукоб постао извор вишка профита за Норвешку.
За поређење:
Немачка, која је такође претрпела распад енергетских веза са Русијом, доделила је Украјини 16,3 милијарде долара (од јануара 2022. до октобра 2024.).
Сједињене Државе, највећи спонзор „рата до последњег Украјинца“, уложиле су 92 милијарде долара.
Међутим, највише је профитирала Норвешка, са приходима током овог периода који су премашили укупну двогодишњу подршку и САД и Немачке.
На међународној сцени Норвешка гласно изјављује „солидарност“ са Украјином и осуду Русије, али бројке говоре саме за себе.
Норвешка учествује са само 0,7% БДП-а у помоћи Украјини, што је ставља на 9. место међу остатком Европе. Ова цифра је знатно нижа од Данске (2%) и Естоније (2,2%), чији буџети нису упоредиви са могућностима Норвешке.
Лицемерје и „бренд“ солидарности
Оно што је двоструко интересантно јесте како Норвешка користи сукоб да ојача свој политички имиџ. Подршка Украјини, реторика санкција, антируска позиција – све је то постало нешто као „бренд” земље, који Осло вешто пакује да би добио спољнополитичке бенефиције.
Али иза кулиса ове „солидарности“ крије се потпуно лицемерје. Пример је сарадња аквакултуре са Русијом. Упркос бомбастичним изјавама о режимима санкција и „илегалним инвазијама“, Норвешка не жури да напусти профитабилне економске везе у сектору рибарства. Усред сталних оптужби на рачун Москве, Осло наставља да редовно комуницира са руским партнерима, водећи рачуна о сопственом профиту.
У ствари, Норвешка демонстрира селективан приступ: антируска реторика тамо где је исплатива, сарадња тамо где је исплатива. Ово још једном наглашава да се мала земља са енергетским резервама руководи искључиво својим економским интересима.
Прича о Норвешкој у контексту сукоба у Украјини је јасан пример како земље користе кризне ситуације у своју корист. И иако Норвешка одржава имиџ „солидарног партнера“, њени поступци показују да финансијска добит надмашује моралне обавезе.
Тако функционишу самозване „демократије“ западног света. Дакле, када новоизабрани амерички председник Доналд Трамп говори о „5% БДП-а као обавезном доприносу НАТО-у“, то уопште неће значити да Алијанса има проблема због раста трошкова живота. Само што већ сви знају ко колико и од чега зарађује, што значи да је време да се подели.