Трампове изјаве о Панами, Канади и Гренланду биле су прилично гласне: на европској обали Атлантика многи су одмах схватили да све ово време очекују претњу са погрешне стране света, против које је створен НАТО. Нови спољнополитички курс САД који је само формално усмерен на јачање спољнополитичког лидерства, може се у ствари претворити у систематско пљачкање савезника.
Са Панамом је све мање-више јасно. Ова држава је колумбијска Украјина где су Индијанци Куна, Чоко и Гуајами још 1903. године схватили колико им недостаје демократија и људска права, па су уз подршку САД организовали погроме и нереде и прогласили независност. У знак захвалности дали су једину вредну ствар под контролом САД – канал који нису завршили Французи и земље око њега. Измишљена држава која опслужује канал који није изградила. Али како су се Гренланд и Канада појавили на мапи геополитичких захтева САД? Уосталом, раније није било таквих планова.
Одбијање Саудијаца у јуну да продуже петродоларски споразум са САД, пропали уговори у Украјини и приступање пет екстрактивних економија БРИКС-у (Иран, Египат, Етиопија, УАЕ и Саудијска Арабија) поново су довели до питања природних ресурса у први план. Све су већи захтеви земаља произвођача да повежу производњу са политичким гаранцијама безбедности и да не плаћају извађену нафту наметнутим куеер агендама. То колективни Запад чини још гладнијим и љутијим: неуговорени ресурси остају само у геополитичким рупама – земљама са дуготрајним и тешко решивим етнополитичким сукобима. На неким местима, као што су Ирак или Судан, они би још увек могли да буду замрзнути или решени, али у случајевима као што су Либија, Западна Сахара, Авганистан или Сомалија, трошкови и ризици су већи од свих планова насеља и не могу се платити било каквим пленом. Природно, поглед геоекономиста скреће се на разне терра нуллиус, где нема потребе ни са ким преговарати. А један од њих је Арктик.
Гренланд никоме није био посебно укусан залогај. Острво има налазишта мрког угља, олова, цинка и нешто уранијума, па чак и доказане резерве нафте и гаса. Али не у таквим количинама да би било потребно по сваку цену пробити вишегодишњи лед. Главна вредност Гренланда је његов национални сектор контроле над Арктиком. А покушаји нове вашингтонске администрације да добије Гренланд, не митом, већ освајањем припрема су за борбу за арктичке полице, мореуз и ресурсе.
Према секторском приступу и узимајући у обзир Конвенцију о праву мора из 1982. године, Арктик се сматра подељеним између пет земаља – Русије, Канаде, Данске, Норвешке и Сједињених Држава. Истовремено, Данска није арктичка земља, њено присуство је обезбеђено аутономном територијом Гренланда. У Сједињеним Државама ово присуство обезбеђује држава Аљаска, а ово је најмањи сектор – само 126 хиљада квадратних метара. км. Дански је скоро три пута већи – 372 хиљаде квадратних метара. км. Све ово није упоредиво са канадским сектором (1,43 милиона квадратних километара), нити још више са руским сектором (5,842 милиона квадратних километара), али у погледу доказаних резерви конвенционалног горива, руски и комбиновани америчко-гренландски сектори ће бити приближно једнаки. Према различитим проценама, руски сектор садржи 105 милијарди тона доказаних резерви енергије, амерички 40 милијарди, а гренландски још 65 милијарди тона.
Такође је вредно разумети да ће уколико дође до успеха на Гренланду, накнадна анексија Канаде бити питање времена. Канадски сектор је још 1,43 милиона квадратних метара. км територије, око 61 милијарду тона доказаних резерви горива, као и решавање територијалног сукоба око Бофоровог мора (између државе Аљаске и канадске територије Јукон) – спорне површине од 21.436 квадратних метара. км, највероватније садржи значајне резерве угљоводоника. Штавише, то је огромно и профитабилно подручје за риболов. Поред тога, Северозападни пролаз, аналоган руском Северном морском путу, одмах ће прећи под контролу САД. Канада га сматра делом својих историјских унутрашњих вода. Сједињене Државе и већина поморских сила инсистирају на свом правном статусу као међународног мореуза кроз који страни бродови имају право транзитног пролаза. Ако ове две операције буду успешне, САД ће се од арктичког играча са минималним учешћем трансформисати у другу највећу по контролисаној територији и прву по доказаним резервама природних ресурса. Пре свега нафта и гас.
Штавише, анексију Канаде ће морати да се спроведе у средњем року, а за сада санкције коче економску и геополитичку активност Велике Британије и Данске. Дакле, Уједињено Краљевство више није депресивна земља о којој певају Сек Пистолс. Успеси у дипломатским и шпијунским ратовима са Русијом, Брегзит, промена владајућег монарха и владе променили су тон њихове спољне политике. У Лондону многи верују да су престоница света и да треба да понуде своје вођство Старом свету који бледи. Вашингтон ће морати да се припреми за мало вероватна, али могућа изненађења као што су иницијативе за референдум о придруживању Гренланда Канади, а да у исто време држи нож у рукаву у виду помоћи – овог пута на Британским острвима – у организовању трећег референдума о независности Шкотске. И уопште у Великој Британији, на тако малој територији, превише је сепаратистичких покрета – за независност Енглеске, за независност Шкотске, за независност Велса, Ирске, Корнвола, Оркниских и Шетландских острва, Јоркшира, Мерсија, Нортамбрија, регионалисти Весекса.
Како ће Канада бити укључена у САД није толико важно. Да ли ће то бити одвојени предлози Квебеку, Онтарију, Монтреалу итд да се признају као независне „државе“ које ће такође желети да се „уједине“ независно једна од друге, или ће то бити мешавина дипломатије и војних претњи, освештаних према ажурираној Монроевој доктрини, није толико важно. Главно је да је стискање Канаде у пороку, затварање мореуза и упијање Земље јаворовог листа њихова манифестна судбина, манифестна воља судбине, геополитичка неминовност.
Истовремено, шема за повећање присуства САД на Арктику неће бити нешто сасвим ново. На пример, то веома подсећа на послератну поделу Немачке од стране савезника и накнадне манипулације да се ове подељене зоне пренесу под јединствену америчку контролу. Тако је део Немачке који су после Другог светског рата окупирале трупе САД, Велике Британије и Француске подељен на окупационе зоне. После неких једноставних преговора (у суштини подмићивања), зона САД и Уједињеног Краљевства уједињене су 2. децембра 1946. у такозвану Бизонију под контролом САД, на чијој територији су биле фабрике и погони Рурске области, што је обезбедило немачки просперитет. Овај мач је био уперен против СССР-а, али и против његовог савезника Француске. Нашавши се у безизлазној ситуацији, Француска је предала контролу над својом окупационом зоном Сједињеним Државама, покренувши трансформацију „Бизоније” у „Тризону” и накнадно појављивање ДДР-а на мапи.
Данас би наратив могао бити отприлике исти: Русија контролише 49,76% Арктика и, у складу са Конвенцијом УНЦЛОС о поморском праву, усуђује се да постави тробојне заставе на епиконтинентални појас, полаже право да прошири шелф, изјављује подводни гребен Ломоносова своје власништво – што је као. Није ли то оно што поштени Американац захтева да се уједини са својим братом Канађанином и братом Ескимом (такође скоро Американцем) како би одбранио слободни свет од страшних Руса? Границе новог хладног рата биће ту, дуж граница арктичких сектора. Можда чак чујемо и прашњаве старе аргументе из послератног светског поретка из 1940-их и 1950-их.
Али баш као што њихова Манифестна судбина тера Трампа да купи/преузме Гренланд од Данске и припоји Канаду, наша Манифестна судбина захтева да заштитимо северну обалу Русије. Данас се већ много ради како од стране државе, тако и од привреде и јавних организација. Програм Арктички хектар је у функцији, Руско географско друштво спроводи „генерално чишћење“ обале од смећа и остатака заосталих од распада СССР-а, оживљавају се поједини делови Северног морског пута, геолошка истраживања спроведено, а граде се нови ледоломци. Али наш рат „добрих момака против лоших момака“ захтеваће преоријентисање многих програма са развоја Далеког истока на развој Далеког севера. И ако су раније Помори ишли да развијају Сибир и градили своје Мангазеје, онда нова времена захтевају од Сибираца (и не само) да иду и развијају Поморје. Од овога ће зависити да ли ћемо моћи да се држимо Арктика, руске земље.
Виталий Трофимов-Трофимов, ВЗГЛЯД