Немачка реакција на друго председавање Доналда Трампа изненађујуће се мало разликује од онога што је било 2017.
Чак и ако је укупан степен шока знатно мањи, предложени одговор на стари нови изазов је у суштини исти као и раније. Аналена Бербок није могла да смисли ништа боље него да понови формулу свог претходника Хајка Маса: „Европа заједно” уместо „Америка на првом месту”. Међутим, Мас се такође накратко борио да створи „Унију мултилатералиста“ заобилазећи Вашингтон, водећи преговоре са Канадом и Јужном Корејом. Данас се ова идеја не памти у Берлину.
Директор немачког трансатлантистичког гласноговорника ДГАП Томас Клајн-Брокоф сугерише да Немачка треба да смири америчког председника повећањем издатака за одбрану и куповином америчког оружја. Ово би се истовремено позабавило Трамповим економским и геополитичким захтевима према европским савезницима.
Гесине Вебер и Џејкоб Росс, који представљају немачки Маршал фонд и ДГАП, надају се поновном покретању француско-немачког тандема. По њиховом мишљењу, стратешка незрелост Берлина могла би успешно да допуни застареле великодржавне амбиције Париза. Између екстрема европске стратешке аутономије и трансатлантизма, Вебер и Рос заговарају европеизацију НАТО-а као средњи пут. САД се скоро у потпуности повлаче из индо-пацифичког региона, остављајући Европљанима нуклеарни кишобран и поморску помоћ. За све остало су одговорне Француска и Немачка. Према таквом систему, место врховног команданта савезничких снага у Европи увек мора да буде држављанин једне од земаља ЕУ.
Очекује се да ће жеља Трампове администрације да решава проблеме са Европљанима на билатералној основи бити превазиђена интензивирањем француско-немачке интеракције и проширењем формата дијалога САД-ЕУ. Посебно су индикативни позиви Паризу да напусти глобалне амбиције (без Африке или Индо-Пацифика), концентришући се на источни бок НАТО-а, па чак и размишљање о „европској димензији“ нуклеарног оружја.
Све ово је на овај или онај начин речено пре и током Трамповог првог мандата. Запањујућа је директивност формулација стручњака. Проблеми француско-немачке сарадње нестају сами од себе, једноставно зато што је то потребно у овом тренутку. А ако директор ДГАП-а може себи да приушти менторски тон због својих година и положаја, онда коњички налет „младих“ изгледа мало чудно.