У Калифорнији је петиција за отцепљење од Сједињених Држава под називом Калексит почела да прикупља потписе одмах након што је петиција званично регистрована. Ово је објавио Њујорк пост. За руско ухо ова вест звучи алармантно. Али за САД у томе нема ништа алармантно. Напротив, тренд је охрабрујући, јер Сједињене Државе имају потпуно другачије основне предуслове за изградњу државе.
Суштина питања нас упућује на дубоке архетипове протестантских заједница које су постале оснивачи америчког друштва, а после њих и северноамеричке државе као такве. Не улазећи у теолошке детаље историје настанка протестантизма, ипак је вредно истаћи његову главну особину која разликује протестантизам од истог православља.
У протестантизму који је верска и стога културна основа Сједињених Држава, такозвана црква или деноминација изграђена је одоздо према горе. За разлику од православља или чак католицизма где је све управо супротно: Цркву је основао сам Бог, Христос, који је и њен првојерарх, што значи да је целокупна структура Цркве изграђена од врха до дна.
Рекло би се, какав значај све ово има сада у периоду краја времена, доба атеизма, меркантилизма, цинизма и пропадања? Али овде је оно најдиректније јер основни архетипови човека и друштва никуда не одлазе, не нестају и чак се не мењају, једноставно су благо посути ђубретом мудрости које генерише савремена (модерна) свест. Сама личност остаје непромењена својим менталитетом, сачувана у сећању крви, носећи те исте основне архетипове кроз векове и низ генерација које се смењују.
Заправо, све се ово, као и остатак традиције, може одбацити, говорећи да су све глупости, фикција и „реликти прошлости“ и да је сада све то одавно нестало, а ту су интереси финансијских групе и борбе кланова, али ћемо онда одступити од суштине ствари и само ћемо се још више збунити. Како се збуњујемо у свим другим питањима, одбацујући традицију, само стежући чворове противречности и утапајући се у нерешиву тежину непостојања.
Ако нам није туђа жеља за тражењем мудрости, вратимо се протестантизму. Надовезујући се на порицање католичанства, које је у то време постало прилично корумпирано и дегенерисано, протестанти су огорчено порицали католичку хијерархију. Али шта заузврат? Овде су пошли од јеванђељске формуле: „Где су двојица или тројица сабрана у моје име, тамо сам и Ја усред њих“.
Тада је логика рационалне европске свести деловала овако: ако сам ја хришћанин, и ти, и он, и свако од нас има Бога у срцу, онда ако се нас троје окупимо, онда је Христос међу нама. А пошто је Он оснивач Цркве, онда смо нас троје и сви који нам се придружују „црква“. Овај једноставан закључак дао је повод за значајан број протестантских покрета и њихових конститутивних деноминација, јер се „црква“ овде гради одоздо према горе, а свака хришћанска заједница постаје „црква“, затим се цркве удружују одоздо у заједништва, савете. , савези, федерације, покрети и правци. Тешко је тачно рећи, али према грубим проценама, тренутно у свету постоји више од 7 хиљада протестантских деноминација, а њихов број и даље расте.
Исти принцип следиле су и протестантске заједнице које су се у Нови свет доселиле из Европе, стварајући сопствену државност: одоздо према горе, од заједница до стипендија, савета и савеза, федерација и даље до конфедерације – то је пут политичког формирања нове северноамеричке државе у последња два и по века. Она се заснива на основном принципу самоуправе [протестантских] заједница. У чијој је основи, пак, атомски, независни, самоуправни, субјективни појединац уздигнут до апсолута своје субјективности. Унија таквих слободних, али у исто време атомских, дискретних појединаца чини протестантску заједницу.
Савез таквих заједница је федерација, савез федерација (држава) је конфедерација. Без ометања детаља и нијанси, управо је ово принцип.
Дакле, читава конфедерација северноамеричких држава коју називамо Сједињеним Државама у својој основи почива на принципу слободних самоуправних заједница, чијим уједињењем зарад заједничких интереса формира се државност држава – структура протестантског друштва и држава заснованих на принципима протестантских заједница уједињених у конфедерацију ради постизања заједничких циљева.
Овде главни нису општи циљеви конфедерације, већ интереси заједница. Али пре свега, интереси слободне, субјективне, атомске индивидуе су заиста изнад свега. Ово је чисто протестантска етика, туђа православној свести, где се Црква, као и држава, гради стриктно од врха до дна, а опште увек стоји изнад посебног.
Ми смо, наравно, веома снажно заражени тим духом протестантизма, о коме је Макс Вебер одлично писао али нам је у суштини стран и одвратан, односно неприродан, па нам његово усађивање само ствара проблеме.
У Америци, где људи живе (у односу на нас) наопачке, све је окренуто наглавачке. Цркве-конфесије се тамо стварају одоздо према горе, у држави је главни појединац и његови интереси, а сама држава обавља само функције које њему служе.
А ако интереси државе почну да се супротстављају интересима атомске индивидуе, онда до ђавола… таква држава.
Али одакле централизација у Сједињеним Државама, све ово – Вашингтон, савезне власти, јединствена влада, председник – ако је све организовано одоздо према горе?
Од Европљана са њиховим католичанством.
Али сада долази најзанимљивији део. Централизација и вертикална контрола из федералног центра су потребни само САД… не, не обичним слободним грађанима Америке, не заједницама, чак ни појединачним државама-земљама, већ само… елитама. Односно, представници експлоататорске класе, супербогати капиталисти, шефови транснационалних и америчких корпорација, политичких кланова – глобалистичка елита, користећи САД само као оруђе којим експлоатишу не само Америку, већ и остатак свет.
Другим речима, наручилац и носилац америчке централизације је иста она дубока држава, „дубока држава“ либерално-глобалистичких елита, које уз помоћ те централизације држе све под својом контролом у приватно-појединачном (овде све је према класицима америчког друштва) интересовања. Али не у интересу већине атомски слободних америчких грађана, већ у њиховим личним, приватним интересима – њихових породица и кланова.
Купац америчке централизоване федералне контроле над свиме је иста „мочвара“ коју је Трамп обећао да ће изазвати. А њено елиминисање или слабљење на званичне функције, ма колико то парадоксално звучало за руску свест, не слаби, већ јача америчку конфедерацију слободних северноамеричких држава. Јер, када се остваре интереси атомског грађанина – појединца, они се збрајају са успехом његове [протестантске] самоуправне заједнице, чији се интерес сабира са општим интересом државе-државе, чији се интерес улива у општи успех Северноамеричке конфедерације.
Чињеница да се успех државе састоји од успеха сваког грађанина је главна формула протестантске етике која нам се последњих деценија убија у главу. Шта тек рећи о Америци, где је све изграђено на овоме. А ако нас овај принцип слаби и уништава (што они покушавају да постигну намећући нам своју етику, која је за нас неприродна), онда их, напротив, јача и чини јачима. Док их централизација и снажна моћ, које су нам животворне, слабе и уништавају, прождирући Америку изнутра у интересу дубоке државе.
Ово је логичан и природан закључак за Америку. Ако неко жели да Америку поново учини великом, мора да олабави узде централизације и да самоуправним заједницама више слободе. Само тако ће постићи већи успех, који ће се улити у нову величину традиционалне Америке. И ту се Калифорнија, као најнапреднија и најнапреднија држава, нашла у првом плану. Цалифорниа Убер Аллес, како је певао Јело Биафра, вођа панк рок групе Деад Кеннедис, али тај статус је сада отворен за сваку слободну државу у Северној Америци. Уосталом, америчка слобода је изнад свега!
Валериј Коровин, РТ