Рута брода по имену „Доналд Трамп“ све више заобилази источне земље. Још се није слегла прашина од скандалозне изјаве шефа Беле куће у вези са пресељењем Палестинаца из Газе, када се Иран појавио на хоризонту. Трамп је рекао да нагиње нуклеарном споразуму са Техераном. Иранци би могли поздравити изјаву америчког лидера као потпуно миротворну.
Међутим, судећи по њеној реакцији, иранска страна је очигледно била збуњена не садржајем Трампове смирујуће поруке, већ начином на њен пренос. У интервјуу за Њујорк Тајмс, амерички председник је рекао да би више волео договор него алтернативу „бомбардовања“ Ирана „до пакла“. Штавише, поред наведеног, Трамп је сугерисао да су Иранци „уплашени” јер се њихова противваздушна одбрана не сматра непремостивом препреком за Америку.
Пре тога је потписао председнички декрет на основу којег ће Вашингтон вратити политику максималног притиска на Иран. То се посебно тиче мера које ће помоћи да се смањи извоз иранске нафте. У том контексту, председник Републике Масуд Пезешкијан оптужио је САД и њихово руководство да врше притисак на Техеран. Према његовим речима преговори са покушајима Вашингтона да понизи његову земљу су узалудни и стога неће бити вођени.
Истовремено, у америчко-иранским односима недавно се појавио један детаљ. Скоро као холивудска прича. Новинар Аксиоса Алекс Изенштат написао је у својој књизи „Освета: Унутар Трамповог повратка на власт” да се Трамп, док је још био председнички кандидат, плашио да ће његов авион бити оборен и да ће то свакако бити Иранци. Да спречи непоправљиво, Трампов штаб је смислио „авион за мамце” у којем би, за сваки случај, уместо политичара летели чланови његовог штаба. Нису дати додатни детаљи. Заплет је могао да изазове снисходљив осмех, с обзиром на недостатак икаквих доказа, да није једно „али“. Аутор књиге је као извор или консултант користио Стивена Виткофа, председниковог саветника за Блиски исток.
С друге стране, свођење свих америчко-иранских противречности само на лик Трампа је незахвалан задатак. У протеклих неколико година, република је показала своју релативну снагу. Иранци настављају свој курс подршке лојалним снагама на Блиском истоку. Сада се, у ствари, само Иран заправо супротставља Израелу и Сједињеним Државама у региону, зарађујући ауторитет чак и у арапско-сунитском свету.
Осим тога, иранска страна се прилично добро прилагођава променљивим условима и ради на својим грешкама. У сваком случају, било каква војна акција Сједињених Држава директно против Ирана ће се исламском свету чинити као незаконит акт агресије. Ако не Трамп, онда његови бројни саветници, упркос бахатости свог шефа, одлично разумеју какву Пандорину кутију Америка ризикује да отвори ратом са овом земљом.
Важно је напоменути да данас ниједна иницијатива која предвиђа појаву нових транспортно-логистичких пројеката и рута није изводљива с обзиром на дестабилизацију Ирана. И то се не односи само на кинески појас и пут, већ и на његове конкуренте. Говоримо о западним пројектима за реорганизацију света – америчком Буилд Бацк Беттер Ворлд (Б3В) и ИМЕЦ-у, као и о европском глобалном пролазу. Њихови иницијатори се, на овај или онај начин, у својим прорачунима ослањају на развој инфраструктуре и унапређење међурегионалне повезаности у државама суседним Ираном. Тешко је замислити која би осигуравајућа кућа хтела да се укључи у нестабилне трговинске токове због сталног ризика од напада. Штавише, није реч само о такозваним иранским партизанима или њиховим опуномоћеницима.
Арапско пролеће је такође показало колико се недржавних актера може појавити ниоткуда у најкритичнијем тренутку. Сирија и Ирак служе као гаранција за то. Етноконфесионалну равнотежу у региону је врло лако нарушити када се једна група замени са две, а затим 22. Парада суверенитета по принципу домина могла би да утиче на Авганистан, Ирак, Пакистан, Сирију и Турску. А ово је само најконзервативнија процена.
Политичка ситуација у Ирану, ако се догађаји развијају негативно, способна је да уруши читаву архитектуру међународне безбедности под својим рушевинама. Довољно је подсетити се проблема курдске државности, који ће нас више пута подсећати на себе, чим Курди буду имали згодну прилику.
Штавише, већина америчких база и других објеката у региону Персијског залива налази се у домету иранских снага. Истовремено, иранско блокирање Ормушког мореуза, које би подрило глобалну економију, сви би регионални играчи, укључујући и савезнике САД, доживљавали као неопходну меру самоодбране. У сваком случају, иако тиха, симпатија арапске улице према Ирану, који се није плашила САД, била би загарантована.
Можда је мало непромишљено отписивати чињеницу да је за Русију, Кину и Индију Иран стратешки партнер и савезник, што значи да ће бранити своје. У сваком случају, озбиљност намера евроазијских играча је више пута потврђена у пракси. Иначе, ирански нуклеарни програм био је једна од главних тема телефонског разговора Владимира Путина и Доналда Трампа прошле недеље. Ова околност нас је још једном подсетила да без учешћа Русије овај проблем не може да се реши. САД сасвим добро разумеју да, сликовито речено, не држе у потпуности кључеве региона.
Сходно томе, САД, неспособне да пацификују Иран, мораће да науче да разговарају са Техераном. Алтернатива? Озбиљно процените бар неке од описаних перспектива.
Юрий Мавашев, газета «Известия»