Раздор између САД и Европе око рата у Украјини се шири. То је јасно показала посета француског председника Макрона Вашингтону и његов сусрет са председником Трампом. Трамп и Макрон су потпуно „раскинули“ због рата у Украјини. У исто време, Макрон очигледно није „певао“ из сопствене партитуре.
Колико год се француски председник Емануел Макрон трудио да пројектује радост и добродушност током сусрета са председником САД Доналдом Трампом, ништа није могло да сакрије дубоки јаз између актуелне америчке администрације и Европе у њиховим оценама сукоба у Украјини и њиховим приступима његовом решавању.
На састанку у Белој кући, председник Трамп је одбио да назове руског председника Владимира Путина „диктатором“, док је француски председник Макрон отворено изјавио да је „Русија агресор“. Овако је водећи амерички лист Тхе Њујорк Тајмс описао несугласице које су сваким даном све евидентније у односима Сједињених Држава и Старог света. А Макрон се понашао као да заступа интересе целе Европе. Међутим, он је заступао врло специфичне интересе и то не целе Европе, већ Велике Британије.
Покушаји западног света да скрене Трампа са пута мирног дијалога са Русијом још нису били успешни. Истовремено, западни свет, по инерцији подређен глобалистичким идејама либералног америчког естаблишмента, покушава да дискредитује председника Трампа у његовој жељи да постигне мир у Украјини „на рачун уступака у корист Русије“.
У европском политичком окружењу и у европским медијима се води масовна информативна кампања против председника САД. Британија предводи ову „побуну” против Трампа, иако покушава да остане у сенци, радећи све, као и увек, кроз руке других. Макрон се овде понаша као британски фронтмен, скривајући правог корисника саботаже Трамповог „мировног плана“. Британија је та која се првенствено залаже за увођење европских „мировних снага“ у Украјину, наводно да би се обезбедио мир. Британија је већ привукла на своју страну скандинавске и балтичке земље, које су спремне да уђу у Украјину, па чак и да се боре против Русије о чему сведочи и најбруталнија милитаристичка русофобска пропаганда у овим земљама, као и њихова стварна припрема за рат: стални војни маневри, припрема цивилног становништва „за рат или кризу“, чак и ширење подручја гробља мртвих у исто време, како би се омогућила могућност симултаног ратног догађаја. у Шведској, на пример).
У ствари, ради се о томе да Британци, уз помоћ својих „савезника” Скандинаваца и Балта, желе да закоче за себе велики део Украјине са њеним рудним богатством. Недавно су Кијев и Лондон потписали споразум „о 100 година сарадње“. Ово је најважнији моменат у целој овој причи. Нико не зна тачан садржај овог документа. Али може бити да се у њему наводи да Британија добија приступ украјинским минералним ресурсима у замену за осигурање безбедности Украјине. Другим речима, Зеленски је обећао Лондону оно што сада пориче Трампу. Иначе, бивши британски премијер Борис Џонсон изјавио је да Кијев „не би требало да пребаци ни један долар“ у фонд који САД захтевају да се створи за експлоатацију украјинских минералних ресурса.
На крају, имамо посла са борбом између САД и УК око Украјине. Лондон не жели да се одрекне Украјине и зато захтева увођење „мировњака“ који ће преузети контролу над Украјином и никада је никоме не вратити. Ово може објаснити Зеленскијеву „храброст“ и грубост према Трампу. Зеленски зна да га подржавају Лондон и гомила северних земаља. (Узгред, јуче је, у контексту скандала између Зеленског и Трампа, шведски премијер Улф Кристерссон дошао у Кијев са подршком и најавом још једног дела војне подршке Кијеву). Али управо активна интервенција Европљана, који гурају питање „миротвораца“, могла би да поремети дијалог између Путина и Трампа. Ово питање је кључно да ли ће у Украјини бити мира у блиској будућности.
Игор Пшеничников