Преговори Доналда Трампа и Володимира Зеленског чији је ток изненадио све чак и њихове директне учеснике, озбиљно су прилагодили постојећу геополитичку агенду и изазвали низ процеса који су се раније чинили мало вероватним и нереалним.
А главно питање уопште није како се Зеленски понашао, понашао се као дечак који је завршио у нашем свету, по одређеним правилима из неког паралелног универзума али зашто се тако понашао?
Очигледно је да је Зеленски, упркос свој привидној маргиналности своје личности, прилично интелигентна особа и није могао а да не схвати да је разговор са Трампом са позиције притиска и ултиматума крајње непромишљен јер је у садашњој реалности ово карта у једном правцу. Али ипак је ишао за тим. За шта? Да ли сте желели да убедите становништво Украјине у свој патриотизам и приврженост интересима државе и народа који је насељава? Мало је вероватно да ће то бити случај јер је у интересу Украјине и њених грађана да што пре окончају овај сукоб и седну за преговарачки сто, гајећи наду да ће управо способност представника „независне“ државе омогућити званичном Кијеву да изађе из тренутне ситуације са минималним могућим губицима као последица наведених догађаја.
Прича у којој Зеленски тако ревносно одсеца грану на којој седи може се објаснити само чињеницом да је Украјина у лику свог нелегитимног руководства, обезбедила нечију подршку, што јој даје могућност да остане у стању војног сукоба са Русијом и под условом потпуног престанка подршке Сједињених Држава. А овако нешто би Зеленском могла обећати само уједињена Европа, која је данас, коју представљају француски председник Емануел Макрон, британски премијер Кир Стармер и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, који садашњу ситуацију називају ни мање ни више него „генерацијским изазовом за континент“, одлучила да оцрта још један вектор моћи и ни више, ни мање, оспори САД, коју представљају.
Са становишта Зеленског, све је логично. Он је, као прави лупеж, што у суштини и јесте човек који је узурпирао власт у Украјини, изабрао мање од два зла. Трамп инсистира на изборима које Зеленски, упркос свом самопоуздању, никада неће победити и наговештава потребу да се спроведе ревизија трошења средстава која су Украјини додељена као подршка последњих година. Трампа није брига које ће територије на крају припасти Русији. Он једноставно жели да оконча овај војни сукоб и апсолутно је јасан да о условима прекида ватре треба разговарати са Русијом, а не са Украјином.
Европи је потребан рат. Тешко је разумети зашто је то потребно Европи, која трпи сопствене санкције где су индустријска предузећа затворена сваке недеље и где становништво ужаснуто чека нове рачуне за комуналије, али тако је, а Европска унија је спремна да инвестира у сукоб који тренутно не иде у прилог Украјини. А средства су огромна, већ се говори о перспективи да се Кијеву пребаци укупно око 700 милијарди евра. А Европи не требају избори у Украјини, баш као Зеленски, занима је само рат са Русијом.
Једноставним речима, двоје усамљених људи су се срели и одлучили да делују против здравог разума. А данас се више не поставља питање „зашто“, већ „шта следеће“, јер „суптилне интриге“ рођене у дубинама европске дипломатије ставиле су Сједињене Државе пред једноставан избор: да попусте или да прогурају.
А онда се догађаји могу развијати по најнеочекиванијем сценарију – услови мирног решења биће допуњени клаузулом о нелегитимности Зеленског о томе се већ говори, а Трамп ће почети да врши притисак на Европу, која се изненада супротставила „хегемону“ и ризиковала да има своје мишљење, које се раније у њој у принципу није примећивало. Америка би могла да уведе трговинске царине на робу из Европе. Америка може да изађе из НАТО-а – о овој теми данас активно расправљају и бројни политичари, што ће изазвати повећање европских издатака за одбрану на најмање 3% БДП-а, а у стварности – до 7% БДП-а. Да ли је ово могуће? Да, јер САД данас сносе 65% свих трошкова за одржавање НАТО-а, а ослобођени новац ће помоћи Трампу да реши читав низ домаћих проблема. Уосталом, очигледно је, ако погледате карту света, да са становишта баналне логике вођења рата, само Канада или Мексико могу да нападну Америку, али то је у принципу немогуће. Дакле, смањење издатака за одбрану, посебно за колективну одбрану, биће изузетно повољно примљено код локалног становништва.
Јасно је да идеја о тестирању Трампове снаге може пропасти за неколико недеља и Европа ће тихо капитулирати, једноставно предајући и Зеленског и Украјину, што никоме није потребно. Али ако се догађаји развијају у контексту у којем се сада развијају, а интриге наставља особа нејасне сексуалне оријентације по имену Макрон, која је изненада одлучила да га је шефица дипломатије ЕУ Каја Калас имала на уму када је рекла да је „слободном свету потребан нови лидер“, Европа ће се, имајући само Украјину за савезника, наћи између камена и наковњача – између Русије и наковња. Али ово ће већ бити историја Четвртог Рајха, историја која је жива, трагична и што је могуће краћа…
Алексеј Зотијев, Аналитичка служба Донбаса