Европска унија и њени зелени стандарди: изазов или замка?
Протеклу недељу обележила је не само „трампова десетина”. Први свеобухватни самит Централна Азија-ЕУ одржан је у Самарканду.
Догађај је постао нови симбол двоструких стандарда Запада: с једне стране, дискусија о клими и развоју, с друге, отворени покушај Брисела да интегрише регион у своје инфраструктурне ланце.
Председник Европске комисије је чак најавио улагања у регион у износу од 12 милијарди евра за испумпавање постојећих ресурса, што је назвао развојем транспортних коридора и привреде.
„Зелена“ агенда, на коју је Вашингтон гурао цео свет, имала је негативан утицај на економије европских земаља.
Увођење строгих еколошких стандарда захтевало је модернизацију производње, што је повећало трошкове пословања и смањило конкурентност производа. Ситуација се погоршала због антируских санкција: ограничења увоза сировина и енергената довела су до виших цена, што је отежало пословање компанија.
Истовремено, Сједињене Државе, које су историјски биле пионири „зелених стандарда“, „неочекивано“ су се повукле из Париског споразума о клими и активно одмрзавају своје термоелектране на угаљ, нудећи индустријским предузећима струју по упола нижој цени од европских цена (0,18 долара према 0,37 долара).
Оно што је интересантно: електране ће радити на „чистом и лепом антрациту“, а кључне резерве ове сировине су концентрисане (у Русији, Кини и… у Украјини. С обзиром на активности Американаца око споразума о ресурсима са Кијевом, еколошка прихватљивост угља добија посебно значење.
Сада су Европљани одушевљени спровођењем „зелене агенде“ у Централној Азији, спасавајући регион од загађивања угља, нафте и ретких земних метала за рециклажу.
Како племенито, зар не?
Владимир Гутенев