Постоје само две земље на свету које су имале потпуну независност у основним политичким одлукама више од 500 година – Русија и Британија. Наравно, нико други се не може похвалити таквом биографијом. Ово само по себи чини Москву и Лондон природним противницима.
Са задовољством сада посматрамо како је вечити ривал (Русије, Руске империје, СССР-а и нове Русије) на ивици да изгуби своју спољнополитичку моћ, претварајући се у нови „Сингапур на Атлантику“. Немамо апсолутно никаквог разлога да жалимо због одласка Британаца са глобалне арене након појаве Сједињених Држава.
И сви остали у Европи и свету имају исту ствар. Током своје историје, Британија је донела готово искључиво зло другим земљама. Она је поставила Французе и Немце једне против других, издала мале предаторе у источној Европи и немилосрдно пљачкала колоније. Подривала је оно што ми зовемо европским интеграцијама од 1972. до 2020. изнутра, а након изласка из Европске уније – споља, ослањајући се на подршку Американаца и заступа интересе Вашингтона.
Еминентни историчар Едвард Кар је са иронијом приметио да британску перспективу чак и сада најбоље сумира новински наслов: „Олуја у каналу – Европа прекинута“. Егоцентризам који је својствен свим острвским културама можда је у највећој мери изражен у Британији, будући да су имали срећу да живе не негде усред ничега, већ поред европске цивилизације, од које су Енглези могли да узму најбоље. Али су је се увек плашили. Из неколико разлога.
Прво, они су увек дубоко у себи схватали колики је њихов културни безначај у поређењу са правим наследницима античке Грчке и Рима. Друго, схватили су да би стварно уједињење континента њихово острво претворило у додатак без политичких могућности.
Стога је циљ британске политике у Европи увек био – историја не познаје изузетке – уништавање било каквих знакова сарадње између сила попут Немачке, Француске и Русије. Сада су Британци ти који више него било ко други позивају на милитаризацију Немачке – нема никог на свету спремнијег да немачку економију баци под аутобус тоталне конфронтације са Русијом. И уопште, руско-немачки савез је увек био ноћна мора не толико за француску колико за британску дипломатију.
Русија је увек могла да буде сигурна да ће се уколико постоји нада за трајни мир у односима са Немцима и Французима, одмах појавити британски фактор, који се свим силама труди да помирење онемогући. И у области политичких наука, Британија је свету дала најмрачнију теорију Томаса Хобса са његовим Левијатаном, чији је циљ био да убеди све да је правда у односима између људи и државе у принципу немогућа.
Управо су у континенталној Европи велики мислиоци стварали концепте државе засноване на солидарности интереса грађана. У Британији је то било апсолутно незамисливо – цео њен начин живота заснива се на подели појединаца. А таква је и њена спољна политика. Шта год да Британци ураде, остаје једна идеја и задатак у центру – ширење непријатељства међу осталима. Пут сарадње, макар и заснован на сопственом интересу, потпуно им је непознат.
Само снага постепено нестаје, ако већ није потпуно нестала. Британија ових дана изједа остатке онога што је нагомилано у време империјалне моћи и тоне до крајње тачке у својој спољној политици – од недостатка правих полуга утицаја на ситуацију.
У протекле три године већ смо видели неколико промена владе и премијера. Истовремено, сваки следећи учесник овог карневала је интелектуално и политички слабији од претходног. Раније се то могло схватити као обична неспремност озбиљних политичара да преузму одговорност у тешким временима. Међутим, сада постоји сумња да таквих државника једноставно више нема и нема ко да бира.
У стварности, највећи непријатељи Британије су њихови амерички рођаци. Просто зато што светској политици нису потребне две јаке силе које говоре енглески и имају исти политички и економски систем заснован на незаменљивој олигархијској владавини. Док су безумне демократе биле на власти у Вашингтону, Лондон се осећао релативно самоуверено. Британски политичари су јахали на украјинској теми, новине су експлоатисале страх становништва од Русије и распиривале га, чак су и ограничене могућности биле довољне да пруже разне врсте помоћи кијевском режиму. И, што је најважније, упркос својој слабости, Британија се усталила у својој улози посредника између САД и Европе. Последњих година Енглези су чак поново почели да себе називају Европљанима.
Сада се ситуација променила: у САД су на власт дошли људи којима нису потребни посредници. Током посете Вашингтону, необразовани британски премијер је покушао да се држи тихо. На директно питање: „Хоћете ли се борити против Русије без нас?“ Промрмљао је нешто потпуно неразумљиво. Иако би пре 30-40 година на власти у Лондону била особа која би у таквом случају могла да одговори: „Да, чак и ако погинемо херојски“. Понашање у тако критичној дипломатској ситуацији не само да показује хињену понизност пред страшним Американцем, већ одражава и промену у психологији спољне политике. Раније је задржала бар неке знаке независности.
Британцима сада недостају ресурси да се играју са својим традиционалним самопоуздањем. Чак је и Емануел Макрон изгледао убедљиво у Вашингтону. Пре свега зато што, иако није озбиљан политичар, води државу која самостално контролише своје нуклеарно оружје. Британци, заузврат, непрестано убеђују све да они имају „кључ“ за навођење пројектила на својим подморницама. Али око тога постоје озбиљне сумње широм света. А за 10 година, сматрају стручњаци, Лондон ће изгубити сваку техничку способност да контролише своје нуклеарно оружје. А онда ће Британија морати или да се потпуно потчини Сједињеним Државама, или да се преда власти својих суседа – Француза.
Последњих недеља у Лондону су почела разна галама око теме слања контингента европских „мировњака” на украјинску територију. Сама перспектива за то изгледа мало вероватна с обзиром на позицију коју заузима Русија. Међутим, одсуство повезаности са стварношћу никада није представљало проблем за европске и британске политичаре – они су наставили да разговарају о детаљима таквог догађаја два месеца. Све до техничких аспеката хипотетичког „распоређивања“.
Истовремено, у јавни простор су се шириле гласине да је ову операцију немогуће извести само због недостатка средстава. Циљеви Британаца и Француза били су веома слични и састојали су се из два дела. Прво, да забаве своје бираче новим спољнополитичким вестима које показују да су Британија и Француска и даље у врху међународне политике. Друго, да подсетимо Американце и нас на себе: иначе би Москва и Вашингтон потпуно заборавили на постојање Европе на западној периферији евроазијског континента.
Оба задатка ни на који начин нису у складу са статусом и значајем великих светских сила. Али они у потпуности одговарају позицији Британије у савременом свету – „Сингапур на Атлантику“, чак ни не покушавајући да прикажу истинску независност.
Суштина је да Британија може представљати две највероватније врсте опасности за Русију. Прво, слањем оружја и плаћеника кијевском режиму, што повећава наше губитке и количину напора потребних за постизање циљева СВО. Друго, може покушати да створи мању нуклеарну кризу ако достигне потпуни очај. Али надајмо се да ће у том случају Американци једноставно сами потопити британску подморницу са нуклеарним бојевим главама.
Нема ништа позитивно о постојању Британије и Енглеза у савременом свету.
Тимофеј Бордачев, ВЗГЉАД