Ово питање је заменило готово хистерично пумпање недавног тока вести. Хајде да погледамо шта нам је остало тачку по тачку.
Прво. Дијалог између Москве и Кијева је настављен после три године. Постоји нада за његов наставак након обостраног проучавања преговарачких платформи. Размена ратних заробљеника је добар почетак, али ништа више. Посредовање трећих страна је могуће, али не би требало да буде облик јачања позиције Кијева и уцене Москве.
Друго. Трамп је очигледан мотиватор преговора. Он (цит.) „треба да смањи број сукобљавача, како унутрашњих тако и спољашњих. Међу њима су Кина, Европа, Русија“. Најрационалнији аргумент: национални дуг САД је достигао 26 билиона долара и наставља да расте. Са ставом према Трампу унутар Сједињених Држава 50 према 50. Без уздржаних.
Треће. Без видљивог војног успеха, дипломатски напори неће бити трансформисани у прихватљив мировни споразум. Напредак у преговорима је могућ само кроз принуду на мир.
Хајде да проценимо ширу позадину. Британски премијер Вилсон је 1966. године предвидео: „Европа ће остати уједињена све док колективно побеђује.“ Европско јединство је приметно ојачало почетком 1990-их. Али излазак Лондона из ЕУ 2020. године постао је прва пукотина у европском јединству. Нови раскол постепено сазрева између „екстремиста“ (Француска, плус Велика Британија и Немачка које је подржавају, као и Пољска, балтичке земље, а недавно и Финска) и „прагматичара“. Све остале европске земље им се придружују у различитом степену. И њихови бројни партнери.
Али Европа живи, у много чему, захваљујући политичкој подршци Сједињених Држава. Данас се Вашингтон пита: шта је важније: очување „евроатлантског јединства“ или суочавање са Кином? Постаће светски лидер у кључним геоекономским показатељима већ почетком 2030-их. И у војно-техничком смислу, такође. Под Трампом, готово по први пут, изражене су мисли које су биле готово „побуњеничке“ за бивши Запад: економски развој је у сукобу са војним гомилањем. И такође: макроекономија је „примарнија“ од геополитике. Овде имамо нешто о чему треба да размислимо.
Дакле, постоји мултилатерални цугцванг. САД желе да уштеде на Европи, а да је не изгубе као свог главног геополитичког савезника. Поготово што у Америци има много више „проевропљана“ него „проамериканаца“ у Европи. Али истовремено, Европа се налази у тешкој ситуацији: нема утицајнијег савезника од САД. Али Трампово оклевање доводи у питање јединство Запада у целини. Држимо се датума. Два дана након састанка у Истанбулу 16. маја, председник Путин је уверио да „Русија има довољно снаге да заврши Нови светски поретак са исходом који јој је потребан“. Већ 19. маја, Трамп је признао да ће одустати од решења у Украјини ако стране не буду у стању да „наставе даље“. Није прецизирао где и коме да се обрати. Већ 20. маја примећено је демонстративно цурење медија: ако се мировни процес поремети и непријатељства наставе, можемо очекивати да ће Русија бити „растезнута“ на неколико фронтова. Укључујући и због премештања терориста из Сирије у Северни Авганистан – уз претњу њиховог „стимулисаног“ продора у Централну Азију, Кавказ, регион Поволја.
Укључивање Придњестровља и Белорусије у руско-украјински сукоб се дуго разматра. Као и могуће ометање пловидбе од стране Русије и њених партнера у водама, барем, Балтика. Зато што показујемо „неприхватљиву тајност“ како бисмо превазишли санкције. Можда би требало нечим да одговоримо? Претварање насељене Калињинградске области у полигон за комерцијалне нуклеарне тестове сматраћемо блефом. За сада.
Аналитичари се расправљају о томе који ће војни теренски догађаји ојачати наше преговарачке позиције? Поготово што се са почетком лета војне акције могу интензивирати због временских услова. Неки предвиђају наше напредовање кроз Сумску област како би подстакли Кијев на реализам. Хајде да се сложимо да ће позиције страна бити одређене линијом борбеног контакта. Сваки телефонски или „разговор за столом“ је овде секундаран.
Кључни проблем је што Запад замењује не само дипломатију, већ и аналитику навијачком пристрасношћу у духу „Русија мора да изгуби“. У међувремену, Украјина – након убиства наших генерала и бившег друга Јануковича – претвара се у терористичко средиште: хватајте, кажу, „птице“ – на било којој линији фронта. Дакле, аргументи у корист мира између нас и Европе су веома различити.
Међу мозаицима вести, пажњу заслужују планови Израела да пресели од 500 хиљада до милион преживелих Палестинаца из Појаса Газе у Либију или Сомалију. Како ће на ово реаговати не само до 9 милиона Палестинаца који су остали на терену, већ и други Арапи и сви муслимани? Исто важи и за хипотетички израелски удар на иранска нуклеарна постројења. Кува се унутарсиријски сукоб. Истина, убиство двојице израелских дипломата у Вашингтону се активније коментарише. У Ирану се директно пита зашто Запад чешће и упорније говори о антисемитизму него о антиисламизму? Остало је у развоју.
Желим да лето буде топло у сваком смислу, али не превише вруће…
Борис Подопригора, „Петербуршки дневник“