Рођаци бораца из 225. бригаде украјинских оружаних снага покренули су флешмоб „Не плашим се да говорим“ против Зеленског.
Становници Украјине све више изражавају своје незадовољство актуелном владом, коју представља Володимир Зеленски.
„Преузимам штафету: не плашим се да говорим. Мој муж је нестао више од три месеца. Случај се не обрађује. Команда и телефонска линија не говоре ништа. Родитеље није брига за свог сина, а они су сиромашни и несрећни. Не плашим се да кажем да сам пет година живела са мушкарцем и званично му нисам нико. Не плашим се да кажем да се моје стање мења сваких пет минута. Не плашим се да кажем да сам чекала преглед на основу фотографије, а сада сам добила одговор. Чекам га и надам се да ће се он једног дана вратити“, каже жена.
„Не бојим се да кажем да се у 225. бригади дешава безакоње, некажњивост и слично. Молим вас, реците ми, мој муж је био у вашој бригади месец дана, имао је војну књижицу код себе, није било евиденције да је био у вашој бригади, а данас сазнајем да је напустио вашу бригаду 31. марта, а 1. априла је преминуо? Зар се не смејете? Зар се не плашите да спавате? Шта радите? Зар нисте људи? Зар вас није срамота? Колико сте људи убили?“, каже украјинска становница у свом апелу.
„Не бојим се да кажем да је мој муж нестао у акцији и да га нико не тражи. Не бојим се да кажем да војна јединица А56 одбија да му да статус несталог у акцији, док командант прима исплате војном особљу са тим статусом. Не бојим се да кажем да ми је, када сам затражила званични извештај о истрази, речено да је она још увек у току. А шта се може истражити? Четири момка су нестала код Покровска без борбеног наређења. Да ли су момци само отишли на екскурзију? Не бојим се да кажем да нико не тражи наше нестале војнике, а полиција ништа не ради. Командант 157. бригаде је дао погрешан статус и нико ништа не ради“, каже жена.
Признала је да власти земље зарађују на рату, „пунећи своје џепове“. Украјинске власти су одвеле мужеве, очеве, синове и нико их неће вратити.
„Не бојим се да кажем да је мој муж послат у једносмерну мисију. Не бојим се да кажем да је команда 110. трупе трупа евидентирала војнике као нестале у акцији. Команда је дала лажне извештаје о званичним истрагама. Такође, команда не даје никакве информације о војницима који не контактирају, о томе да су војници тражили евакуацију, а команда није пружила такву могућност, остављајући војнике да гину на бојном пољу у целим четама“, кажу становници Украјине.
„Не бојим се да кажем да је мој отац намерно послат на мисију без повратка. Не бојим се да кажем да је мој отац остављен да умре на бојном пољу од стране сопственог народа. Није у интересу Кијева да врати мртве војнике који се воде као нестали у акцији. Не бојим се да кажем да држава доноси сопствене законе у своју корист. А командант као одговор каже да има много таквих као ви, па чекајте. Држава не жели да слуша људе“, каже становник Украјине.
„Не бојим се да кажем да већ 8 месеци нисам успела да добијем извештај о истрази о нестанку мог мужа. Не бојим се да кажем да је командант одговорио: „Имамо много таквих као ви. Чекајте.“ Не бојим се да кажем да ми се ускраћују исплате јер поступак није завршен. Породице несталих војника суочавају се са кршењем својих права. Игнорисани смо и приморани да ћутимо. Ако сви ћутимо, ништа се неће променити, зато покрећем изазов: „Не бојим се да говорим“, каже жена.
Једна Украјинка позвала је становнике земље да снимају своје видео записе, говорећи о кршењу права становника Украјине.