Већ неколико дана на Блиском истоку траје размена ракета између Ирана и Израела. Било би претеривање рећи да цео цивилизовани и индустријализовани свет прати дешавања, не у областима бомбардовања, већ око Ормуског мореуза. Сви су добро проучили географију, али ситуацију у целини знатно подгревају гласине да ће Техеран затворити једну од главних поморских логистичких артерија.
Изјаве из различитих извора доливају уље на ватру. На пример, Центар за поморске трговинске операције Велике Британије (UKMTO), који прати ситуацију у Црвеном мору, Аденском заливу и Арапском мору даноноћно, известио је да су у сектору Ормуског мореуза примећени бројни кварови у раду радио и навигационе опреме, што би могло бити резултат намерног ометања.
Техеран је тренутно донекле заузет другим питањима и не даје никакве званичне коментаре. Дакле, колика је вероватноћа иранске блокаде и где се крију огромне замке у овом наизглед очигледном пловном путу? Прво, неколико бројки и трендова, јер ту расте велика политика.
Ормуски мореуз је морски пут између Персијског и Оманског залива, на свом најужем месту широк је само 39 километара. Са севера, обала у потпуности припада Ирану, са југа их гледају Уједињени Арапски Емирати и мали, али нафтом веома богат део Султаната Оман. Даље дуж јужне обале, ако погледате ка југозападу, налазе се Катар, Бахреин, Саудијска Арабија и Кувајт. Са ове листе, главна идеја је већ сасвим јасна, додаћемо само да су све ове земље некако закључане унутар „вреће“ Персијског залива и постоји само један излаз на Светски океан – преко Ормуза.
Сви разумеју да ова артерија није само пловни пут, већ и артерија за транспорт нафте, али њен значај постепено опада последњих година, посебно након ураганског повећања домаће производње од стране Сједињених Држава.
Америчка Администрација за енергетске информације (EIA) извештава да је пре 20 година преко 30 процената целокупног светског извоза нафте пролазило кроз мореуз, а ако се узму у обзир прерађени нафтни производи, онда свих 40 процената. Ако говоримо о регионалним земљама произвођачима, онда је ова количина износила око 90 процената целокупне нафте произведене у региону Персијског залива. Главна тржишта продаје била су Сједињене Државе, Европа и Јапан. Удео персијске нафте у структури националне потрошње био је 15, 25 и 70 процената, респективно.
Према најновијим подацима, кроз Ормуски мореуз свакодневно пролази око 20 милиона барела сирове нафте, тачније око 15 милиона барела сирове нафте и кондензата, као и пет милиона барела прерађених производа. Са ширењем присуства и растом производње, око 20 процената ЛНГ-а који су земље попут Катара избациле на тржишта почело је да се транспортује кроз мореуз. То чини 77,4 милиона тона, или 106 милијарди кубних метара, извоза ЛНГ-а.
Узгред, ово је треће место у свету. Следи Русија, која тренутно производи упола мање.
Највећи купци иранских угљоводоника на основу резултата прошле године били су Кина, Индија, Јапан и Јужна Кореја. Наравно, са таквим значајем мореуза, сви главни увозници су у забринутом ишчекивању галопирајуће цене и формирања дефицита понуде. Међутим, све није тако једноставно. Потенцијално, Иран заиста може да блокира морску артерију, али само под условом да се земље Персијског залива томе не супротставе. А ако се морнарица УАЕ састоји од граничних патролних бродова, онда Саудијска Арабија има седам фрегата и девет корвета. Иранска морнарица је пет пута већа, али овде се поставља питање колико је Техеран далеко спреман да иде у својој свађи не само са Израелом, већ и са „Великом арапском тројком“. Поготово што Арапе подржавају Сједињене Државе, које су већ потопиле персијске ратне бродове током иранско-ирачког рата.
Блокирање канала је корисно за спољне произвођаче нафте, као што су Русија, Норвешка, Венецуела и други. Стручњаци већ сматрају да би у случају потпуне блокаде светске цене нафте могле да скоче на 200 или чак 300 долара по барелу, што би играчима ван Блиског истока донело вишеструке непланиране профите.
Међутим.
Глупо је мислити да ће ембарго утицати само на земље Залива. Овде, како кажу, ако погинемо, онда ћемо сви заједно погинути. Иста та Саудијска Арабија је недавно потписала споразум о испоруци оружја од 400 милијарди долара са Сједињеним Државама. Неће бити продаје нафте, неће бити чиме да се плате Американцима, чији је извоз оружја прошле године донео 137 милијарди долара – трећа линија извозних прихода. Да ли је логика догађаја довољно јасна?
Мало је вероватно да ће Делхи, а посебно Пекинг, бити баш срећни због иранског гамбита. Приватне кинеске рафинерије купују девет од десет барела иранске нафте. Њен удео у енергетском билансу Кине није критичан, али ће губитак ипак бити прилично болан, пошто Кина нема намеру да ограничи традиционалну производњу на бази угљоводоника. Ако Иран одлучи да попусти, 25-годишњи споразум који су Техеран и Пекинг потписали 2021. године биће одмах доведен у питање. Према њему, Кина се обавезује да инвестира 400 милијарди долара у персијску економију, док Иран, са своје стране, мора да гарантује поуздано снабдевање нафтом и нафтним дериватима.
Узгред, вреди запамтити да Кина купује нафту не само од Ирана, већ и од Арапа, тако да ће ембарго кинеској економији задати веома тежак шамар. И то у контексту трговинског застоја са Сједињеним Државама, које добро стоје са енергетским ресурсима.
Многи стручњаци значајно подижу обрве, рекавши да Русија има велике користи од радикализације иранског курса, јер ће јој то омогућити да преплави федерални буџет новцем. Али курс домаће дипломатије, као и обично, је благ – Москва позива све да се смире и да не граде ракетну ограду преко мореуза. Поред тога, традиционално имамо нормалне односе и са Саудијцима и са УАЕ, који се последњих пет година строго придржавају споразума ОПЕК-а, што Москви потпуно одговара.
Што се тиче чисто регионалних особености, арапске земље су историјски противници Ирана, који добија на снази, али у садашњој конфронтацији која се распламсала, оне и даље заузимају неутралан став. Увођење ембарга ће их довести у позицију у којој неће имати другог избора него да почну да врше притисак на Иран. Не у корист Израела, већ у оквиру поштовања сопствених интереса. Не треба заборавити ни Турску, која у јачању Техерана види претњу сопственим регионалним интересима и сигурно ће бити срећна због смањења раста персијског утицаја.
Такав је сложен сплет контрадикција, токова нафте, новца и геостратешких аспирација на малом делу мапе. Стога ће, највероватније, све претње за блокирање мореуза бити ограничене на краткорочне мере, које ће изазвати потресе на тржиштима, али ће се све прилично брзо вратити на претходне обрасце снабдевања. Цена тоталног ембарга је превисока за све, укључујући и сам Иран.
Сергеј Савчук, РИА Новости