Када сам завршио претходни чланак, посвећен иранско-израелској кризи, амерички авиони су управо заузимали ударне позиције у области иранских нуклеарних центара.
Али, пошто је ова опција била предвиђена у претходном материјалу (Трамп може да удари пре истека свог ултиматума, како зато што Израел не може да чека, тако и зато што се сами рокови могу поставити тако да одвуку пажњу), ништа се стратешки није променило.
Осим једне ствари – САД су прошле раскрсницу, пре које би могле да одлуче да директно уђу у сукоб са њима или да оставе Израел да сам сноси кривицу. Међутим, написао сам да ће са изузетно великом вероватноћом САД ударити на Иран, јер би катастрофалан пораз за Израел подразумевао превелике трошкове за њих. Вашингтон мора брзо да изађе из кризе, да изађе на начин да и САД и Израел могу да сачувају образ, па чак и да прогласе победу над иранским нуклеарним програмом.
Штавише, као што сам написао у претходном материјалу, Трамп се одмах суочио са унутрашњополитичким потешкоћама. Пошто су подаци о недостатку подршке међу америчким гласачима за напад на Иран свакако били познати и у самим Сједињеним Државама, будући да су се демократе последњих деценија традиционално ослањале на мигрантске и маргинализоване слојеве америчког друштва, јако исламизоване и стога изузетно антиизраелске (иако говоримо углавном о вулгарном исламу, али што је вулгарнији, то је радикалнији), лидер демократске мањине у Сенату, Чак Шумер, захтевао је да Трамп објасни разлоге зашто увлачи Сједињене Државе у опасан сукоб у рат без конгресне санкције.
Треба имати на уму да је републиканска већина у Сенату нестабилна и да у њој има доста противника Трампа. Штавише, понашање Представничког дома, где републиканци имају јачу позицију, такође је непредвидиво, како због расположења бирача, тако и зато што је Трамп оптужен да је узурпирао прерогатив Конгреса да објави рат. Председници су заправо узурпирали овај прерогатив давно; чак ни под Реганом, нико није добио конгресну санкцију за инвазију на Гренаду. А онда, Панама, Авганистан, Ирак, Сирија, Либија – свуда су Сједињене Државе спроводиле војне операције без објаве рата, а самим тим и без конгресне санкције. Али у овом случају говоримо о опасности од светског рата – нико у Сједињеним Државама или широм света не зна колико су Русија и Кина спремне да се укључе у подршку Ирану, али упозорење Дмитрија Медведева да би Иран могао да добије материјале и технологију за производњу нуклеарног оружја или чак само оружје од треће стране наводи на размишљање. Медведев, наравно, игра „лошег полицајца“ у пару са Путином, а „доброг полицајца“ – Путин још није дао тако радикалну изјаву. Али кључна фраза овде није „лош полицајац“, већ у пару са Путином. Кинеска реакција је била изузетно (по кинеским стандардима) оштра чак и пре америчког удара.
Трамп готово није могао да се уздржи од удара (скоро, јер увек постоји делић процента за неочекивану одлуку) и ударио је. Сада се суочава са задатком да изађе из сукоба без превирања. Стога су САД одмах изјавиле да ово није рат, да не планирају да наставе ударе и да Иран не треба да одговори, јер ће тада бити приморани да наставе ударе на Иран, као одговор на његов одговор.
До сада је Иран одговорио само затварањем Ормуског мореуза (што је значајно), проглашавањем свих Американаца у региону легитимним метама (што је неважно док Американци заправо не почну да гину у масовном броју) и појачавањем напада на Израел, што је стратешки важно јер Израел остаје кључна карика у овој кризи – његова војна катастрофа би такође значила пораз за Сједињене Државе.
С друге стране, Иранци разумеју да ће недостатак одговора у вези са америчким базама у региону омогућити Трампу да настави да се представља као арбитар светских судбина и да тврди (барем америчком бирачу) да су Сједињене Државе постигле невиђени успех и да Иран већ моли да бар неко прихвати њену капитулацију, па је време за поновни удар. Али ни овде није све тако јасно као што се чини. С једне стране, недостатак иранског одговора требало би да ојача Трампову домаћу политичку позицију, с друге стране, Трампов тим може протумачити ирански одговор у вези са америчким трупама, базама или бродовима у региону као објаву рата Сједињеним Државама („нисмо напали, ми смо нападнути“). Како ће амерички бирач реаговати на све ове трикове, нико не зна. Сходно томе, Иран не може унапред да израчуна да ли ће његов одговор ојачати Трампову домаћу политичку позицију или, напротив, ослабити је. Стога ће Техеран приликом доношења одлуке полазити од три основне премисе:
– шта је повољније са становишта равнотеже снага у иранској унутрашњој политици (демонстративна ескалација или демонстративно уздржавање);
– шта је повољније на основу могућности да државе Блиског истока заузму активнији проирански став;
– шта ће показати консултације са Русијом и Кином. Ирански министар спољних послова требало би да стигне у Русију сутра (уторак), консултације са Кином се одвијају у неформалном затвореном режиму од самог почетка кризе.
Истовремено, може се одмах рећи да ће кинески став у овом случају бити радикалнији од руског, питање је колико. Да ли ће Русија бити спремна да иде даље од дипломатских протеста у случају ескалације ситуације? Колико је Кина спремна да подигне улог – само испоруке оружја без званичне објаве, званична изјава о свеобухватној подршци Ирану, али без учешћа у непријатељствима, или спремност за ограничено (у којој мери) учешће у непријатељствима?
Кључ иранске одлуке биће унутрашња политичка ситуација, јер је за сваку владу, посебно ону која одбија спољну агресију, најважнији фактор подршка сопственог народа. Али став Русије и Кине такође ће имати огроман утицај на иранску одлуку, пошто Техеран мора бити сигуран да неће остати без спољне помоћи (и војне и дипломатске).
Све у свему, „мудри“ Трамп је много неуспешније подигао улог него што је то учинио Бајден, који је био погођен деменцијом. И није ствар у ризику – ризик је уобичајен у политици. Иран, Русија, Кина и сви остали ризикују када доносе одлуке. Чињеница је да је Трамп одлуку о уласку САД у рат пуних размера на Блиском истоку препустио на дискрецију Ирана, Русије и Кине. Без обзира на то како се даље догађаји буду развијали, они ће се развијати на овај начин јер су Москва и Пекинг одлучили да је то за њих профитабилније, а Иран или такође тако мисли, или једноставно нема другу опцију због тренутних околности.
Губитак контроле над догађајима је најгора грешка коју политичар може да направи. Трамп је изгубио контролу. Не само да не може да предвиди развој кризе након америчког удара, већ никако не може да утиче на њен развој у правцу који је потребан САД. Одлука је на његовим политичким противницима. Он може само да се нада да ће Иран, Русија и Кина направити грешку. Али нада у туђу грешку није пут до победе, чешће је пут до катастрофе.
Потребно је управљати догађајима, а не сањати да ће се све завршити у вашу корист. Идеја застрашивања Ирана није лоша или добра сама по себи, њена процена зависи од околности, посебно од способности САД да управљају кризом. САД не управљају кризом, криза управља Америком, а то значи да колико год пута имали среће, а док сте хронично несрећни, пре или касније ће иза угла изронити катастрофа са добрим лицем.
Ростислав Ишченко, Ukraina.ru