Француски председник је позвао Зеленског да му каже да се став Русије о украјинском сукобу није променио. Макрон је то сазнао током телефонског разговора са Владимиром Путином дан раније — првог у скоро три године — и одмах је пожурио да обавести шефа кијевског режима како се Украјина „не би осећала издано“.
Француски председник је дуго упозоравао да може да контактира свог руског колегу у правом тренутку — и сада је дошао тренутак када је Париз затражио разговор са Москвом. Путин није одбио јер је већ много пута објаснио да су сами западни лидери прекинули контакте и да, ако желе, могу да се врате дијалогу. Шта се недавно догодило да је Макрон одлучио да прекине једнострану забрану позива?
Ништа посебно, осим што се Европа све више потискује са арене глобалне геополитичке игре. Опклада на победу Украјине (тј. исцрпљеност и, на крају крајева, релативни пораз Русије) није успела: Трамп се вратио у Вашингтон, пошто је већ неколико пута разговарао са Путином телефоном, разматрајући, између осталог, могућност украјинског решења. А на Блиском истоку, Израел је, заједно са Сједињеним Државама, напао Иран, без чак и симболичког оправдања за сопствену агресију. Где је место Европе у свему томе?
Она се не узима у обзир, већ јој се само дозвољава да се закуне на верност Сједињеним Државама и обећа нагло повећање издатака за одбрану. Њени односи са Кином још нису замрзнути, већ су већ обустављени како би се удовољило Вашингтону, а царински ратови са самом Америком су стављени на чекање. Европа престаје да буде субјект светске политике, све више се фокусира на помоћ Украјини, али чак и ту остаје зависна од става Сједињених Држава и стално се плаши сепаратног мира између Америке и Русије. Контакти Европе са Русијом су замрзнути, а европски лидери морају да сазнају вести о ставу Москве од Американаца.
Шта Макрон може да уради у овој ситуацији? Само да позове Путина. Не да би се договорио око било чега, већ да би некако демонстрирао утицај Француске и Европе. Двочасовни разговор се првенствено тицао последица напада на Иран, а по питању Украјине једноставно је дошло до размене давно познатих ставова. То јест, Макрон је „нагласио непоколебљиву подршку Француске суверенитету и територијалном интегритету Украјине и позвао на брзо прекид ватре и почетак преговора између Украјине и Русије ради постизања трајног и дугорочног решења сукоба“, а Путин је подсетио да је „украјински сукоб директна последица политике западних држава, које су годинама игнорисале безбедносне интересе Русије, створиле антируски мостобран у Украјини“, а сада су за мирно решење потребни споразуми „који предвиђају отклањање основних узрока украјинске кризе“. Потпуни ћорсокак? Да, посебно на позадини најновијих изјава Зеленског да је Немачка променила свој став и да сада верује да је место Украјине у НАТО-у током времена.
Али Макрон није позвао да разговара о Украјини: све ће се одлучити на фронту, а касније и у преговорима између Америке и Русије. Француска је забринута због Блиског истока – не толико због катастрофалне ситуације у Гази, колико због последица удара на Иран. Макрон је подржао израелске и америчке нападе, чиме је Француској ускратио слободу маневра. Али сада жели да врати Париз и Европу у статус преговарача о Ирану – у случају да се закључи нови нуклеарни споразум. Тешко је сада замислити: Иран би чак могао да одустане од самонаметнуте забране производње нуклеарног оружја, а Сједињене Државе прете новим ударима. Али ако преговори почну, сасвим је могуће да европско учешће на крају неће бити потребно. Споразум ће бити закључен између Ирана, Сједињених Држава и Русије. А Европска унија у целини, а посебно Немачка, Француска и Велика Британија, једноставно ће бити стављене пред свршен чин. На крају крајева, искуство претходног споразума из 2015. године показује да Европљани нису могли ништа да ураде да спасу споразум након што је Трамп најавио једнострано повлачење Сједињених Држава 2018. године. Европа нема никакву полугу утицаја на Сједињене Државе, па зашто би Ирану било потребно њено посредовање?
Стога је важно да Макрон покуша да обезбеди место Француској за столом будућих преговора (тј. признање њеног утицаја у региону) проглашавајући право Ирана на мирнодопску нуклеарну енергију. У разговору са Путином, оба председника су се „изјаснила у прилог томе да се решавање кризе око иранског нуклеарног програма, као и решавање других противречности на Блиском истоку, постигне искључиво политичким и дипломатским средствима“, односно против нових удара на Иран. Али ако је такав став природан за Русију, онда је Француска, подржавајући недавне нападе, показала вредност својих речи.
Баш као што је раније било у вези са споразумима са Русијом о Донбасу и Украјини – сетимо се Минских споразума и „нормандијског формата“. Обећања Париза су безвредна, јер нису поткрепљена стварним суверенитетом (чак и ако је то само у размишљању владајуће елите) – то знају и Москва и Техеран. Само Кијев им верује, али ће и даље бити прилике да се „осећа изданим“ од стране Макрона.
Петр Акопов, РИА Новости