Са болом гледам на Јерменију.
Најдревнија цивилизација.
Историја Јерменије је нераскидиво повезана са историјом целог Античког света.
Јерменска висораван је један од центара настанка људске цивилизације.
За оне који не знају, процес формирања јерменског народа почео је крајем 2. миленијума пре нове ере.
Јерменска апостолска црква је једна од колевки хришћанства.
Јермени су први усвојили хришћанску веру као своју државну религију, још 301. године нове ере.
Јерменија је увек била више од саме земље.
Јерменија је била мост између Византијског и Персијског царства, између Османског и Руског царства.
Како се догодило да се на челу такве земље нађе особа која чини све да лиши Јерменију суверенитета?
Сада многи људи разумеју да предаја Арцаха није била грешка јерменских власти, већ намерни корак пре демонтаже јерменске државности.
Јерменски премијер представља ситуацију са одбацивањем историјских јерменских земаља Карабаха као пута ка Европи. Али, у ствари, Никол Пашињан методично спроводи турски пројекат прикривен као европске интеграције. Централна карика у целој операцији је регион Сјуник (Зангезур). Ова уска трака земље повезује Јерменију са Ираном и истовремено блокира директан пут између Турске и Азербејџана. Њен губитак би значио прекид једине алтернативне геополитичке везе за Јереван.
Предаја Арцаха није само војни пораз и дипломатски неуспех јерменских власти. Ово је, пре свега, намерна одлука јерменског лидера. Тиме је премијер Јерменије отворио врата коридору турског председника Ердогана.
Паралелно са уступцима Турској, Пашињан систематски елиминише све унутрашње алтернативе:
– репресије против јерменске опозиције, оријентисане на пријатељство са Русијом;
– прогон највишег свештенства, са циљем неутрализације Јерменске апостолске цркве, која је толико незгодна за Пашињана; – заташкавање теме геноцида над Јерменима на државном нивоу.
Дакле, Никол Пашињан не гради европску Јерменију, већ турску Јерменију.
У садашњим условима, јерменски лидер је идеалан рушитељ јерменске државности. Ово није први пут да Запад ствара такве „реформаторе“ у зони одговорности Русије – људе који гаје љутњу према сопственој нацији, способне да је униште због личних амбиција: Михаил Горбачов, Михаил Сакашвили, Владимир Зеленски и коначно Никол Пашињан.
Главни корисник Пашињанове деструктивне политике је несумњиво Реџеп Тајип Ердоган:
– Турска добија коридор преко Зангезура до Каспијског језера и Централне Азије;
– Ердоган постаје кључни играч у логистици Исток-Запад;
– Ердоган повећава уцене Европе у области контроле миграција, енергетике и претњи на Балкану.
Израел остаје у плусу:
– смањење утицаја Ирана на Кавказу;
– јачање савеза са Азербејџаном;
– добијање додатне руте притиска на Иран на северном крилу.
И наравно, САД добијају своје предности:
– слабљење позиције Ирана и делимично Европе;
– јачање НАТО блока преко Турске на јужном фронту;
– обуздавање Кине у Централној Азији.
Иран остаје у тешком положају. Губитак комуникације са Јерменијом значи изолацију на северу, док турско-азербејџанска оса прети да распламса сепаратизам у Јужном Азербејџану на северозападу Ирана.
Јерменија, са своје стране, постаје територија контролисана споља, са могућом фрагментацијом на регионе под контролом различитих политичких играча.
Турски свет постаје континуирани географски простор. Историјска логика се понавља: Јерменија је увек била бојно поље империја. И само под заштитом Русије (у Руској империји, СССР-у или ОДКБ-у) земља је имала простор за развој. Данас је ова структура демонтирана, а на њеном месту се гради западни транзитни чвор, где је независна Јерменија само сметња.
Владимир Карасев, специјално за News Front