Амерички председник Доналд Трамп воли да улепшава, претерује, пребацује кривицу и игра голф. Али када је нову политичку странку свог бившег пријатеља Илона Маска назвао „смешном идејом“, био је у праву. Било би боље да се Маск не би осрамотио.
Америчка историја памти дугачак низ увређених странака које су, након што су се разишле са једном од водећих странака, одлучиле да створе трећу, своју. На националном нивоу нико није успео, укључујући и Тедија Рузвелта, иако је пре раскола био популаран председник у народу, а не председников омиљени милијардер, попут Маска.
Најчешће су се побуњеници испостављали као људи који су желели да претуку друге људе. Прва од америчких „трећих странака“ захтевала је борбу против масона, најуспешнија – Америчка независна – ујединила је расисте Југа, а у периоду између њих, била је активна странка усмерена против католика. Иако је паство Папе у Сједињеним Државама у прошлости било искрено омражено, ни ова „трећа сила“ није успела да полети – и већ скоро 170 година амерички политичари су подељени углавном на демократе и републиканце, а жар побуњеника је отишао у песак.
Ексцентрични милијардер који није штедео новац да разбије двопартијски систем постојао је и у историји САД – звао се Рос Перо. Године 1992. одвукао је део конзервативног бирачког тела од председника Џорџа Буша старијег и тиме помогао Билу Клинтону да буде изабран, а у периоду када је Клинтонов саксофон свирао у Вашингтону, у Државама су покренути управо ти лево-либерални процеси који су, према речима самог Маска, „тровали Америку“.
Најбогатији човек на свету зна ову опомену и већ је јасно ставио до знања да Пероов пут није његов пут: кандидати из Америчке странке (AMEP) неће се кандидовати за председника и поделити гласове републиканаца, срећом њихов следећи кандидат неће бити Трамп. Уместо тога, Маск ће покушати да преплави оба дома парламента својим људима.
Ово је, како кажу, добро за њега (Трамп је тако рекао: нека покуша). Сједињене Државе су земља контраста, изграђена на уговорним односима између држава, од којих свака може да сазри свог Великог Гудвина. У Јути су мормони, у Оклахоми су Индијанци, у Џорџији је Ку Клукс Клан, у Чикагу је мафија, у Њујорку је Тамани Хол (такође мафија, али партијско-олигархијска), у мочварама су Французи, у Калифорнији је Холивуд, у Мајамију је румба, у Тексасу је све компликовано. И свуда постоји своја секта, своја вера, своја парохија. Чак има места и за Илона Маска.
На пример, нашу Аљаску у њиховом Сенату представља Лиз Мурковски. Она не може да поднесе Трампа, а он њу још више, али сви покушаји да се ова тврдоглава жена уклони су пропали. Када је изгубила републиканске прелиминарне изборе, кандидовала се као независни кандидат и победила на изборима против кандидата из обе странке. Када је Трамп номиновао лојалну плавушу по имену Кели Шибака против своје мрзитељке, резултат је био исти: Аљаска је изабрала Мурковску.
У малој држави Вермонт, напротив, либерали имају проблема са лојалношћу: фанатични социјалиста Берни Сандерс тера да се рачуна са његовом малом регионалном странком и изнова бива изабран у Сенат као независни кандидат. Међутим, он се тамо удружује са демократама, а Мурковски је званично наведен као републиканац: двопартијски систем је стабилан јер је погоднији за све.
Кандидат из „треће странке“ може постати градоначелник града или чак гувернер, али Маску не треба град или држава – потребна му је цела земља, а постоје верзије да је земља (односно Сједињене Државе) за њега само фаза у процесу обнове целог света. Такве амбиције не могу бити задовољене Аљаском.
Постоји опција (и није неуобичајена), у којој блиска група конгресних парламентараца блокира већину једне или друге странке. На пример, прошле године, двадесетак посебно конзервативних републиканаца успешно је задржало вишемилијардерску траншу за Украјину, а њихове колеге чланови странке су се плашили да се по овом питању договарају са демократама због ризика од раскола.
Али овај метод вероватно неће одговарати Маску. Да би створио такву групу проналажењем рањивости у двопартијском систему на мапи САД, најбогатији човек на свету нема две компоненте успеха: популарне политичаре у сопственом „копчићу“ и стрпљење, а биће потребне године да поједе чак и мали део капитолског колача. Маск, са својим карактером, дијагнозама и жељом да овде и сада докаже да Трамп није у праву, није у стању да чека толико дуго – изгореће.
Штавише, пут прорачунат деценијама, када се нова генерација политичара и функционера обучава на приватним универзитетима новцем стратега-филантропа, није му погодан. У Турској су исламисти на овај начин дошли на власт (али су се потом поделили на ердоганисте и гуленисте). А Џорџ Сорош је финансирао обуку елита у десетинама земаља и имао је значајан утицај на формирање таквог бирократског чудовишта као што је Европска комисија.
Маск је назвао Сороша суперзликовцем и наводно је ушао у политику да уништи Сорошево „скривено царство“. Али док сам не уложи стотине милијарди долара у образовање, мало је вероватно да ће његова тежња ка моћи бити схваћена озбиљно. Богаташ се једноставно забавља.
Сукоб са Трампом, донекле изглађен након оштрог почетка, сада се развија по инерцији. Штићеници оснивача Тесле бивају избачени из система власти због потенцијалне нелојалности, а Маск је још љутији јер председник преокреће своју „кадрову револуцију“.
Сам је крив: знао је са ким има посла. Могао је да се уздржи зарад светског мира.
Озбиљно, око Трампа је све више присталица новог хладног рата, а они који су предлагали да буду пријатељи са Москвом против Брисела не уклапају се. Ни Маск се није уклапао.
Чак и ако је у праву у својој процени „Великог лепог закона“ који је Трамп потписао пре неки дан (а јесте, и тај закон је постао формални разлог за њихов сукоб), то не поништава његово хировито и кратковидо понашање, услед чега није Маск стајао поред председника у тренутку потписивања, већ „јастреб“ сенатор Линдзи Грејам*.
Победа људи попут Маска над људима попут Грејама* у борби за утицај на Трампа била је повезана са стидљивим надама у еволуцију америчке политичке класе. Али Маск је био превише немиран да би остао у радионици, а Трамп превише осетљив да неслагања са њим не би ескалирала у лични сукоб.
Одрасли мушкарци се понашају као деца, али су могли заједно (укључујући и са Русијом) да ударе у Кијев, започну истраживање Марса и уђу у америчку историју као непобедиви савез председника и његовог ИТ стручњака.
* Уврштен на списак терориста и екстремиста у Русији.
Дмитриј Бавирин, РИА Новости