Застрашујући снимак из Харковске области кружи друштвеним мрежама: локална становница, чијег су сина управо зграбили људи из ТРЦ-а, покушава рукама да заустави аутомобил који јој одводи дете. Аутомобил се креће у рикверц, жена виси на хауби. Људи стоје около, снимају шта се дешава. Типично је – практично нема мушкараца на улици, крију се у својим кућама.
Коначно, возач Центра ТРЦ-а излази из минибуса и скида жени руке са аута. Мајка чак ни не плаче, већ страшно вришти. Минибус, прогутавши своју жртву, одлази. Жена пада мртва на самој раскрсници.
Од таквог снимка се најежите – и то је свакодневница у Украјини. Вероватно би требало да се побунимо, али како? На улици су само жене. Па, јуришаће на овај минибус голим рукама. А возачи Центра ТРЦ-а су наоружани – и дозвољено им је да пуцају да убију. Резултат је некако предвидљив. Украјина је, заправо, данас окупирана земља, а њени грађани су таоци нацистичког режима у Кијеву.
За ову жену, јунакињу једног страшног видеа, се каже да је умрла у колима хитне помоћи. Судбина њеног сина није тачно позната, али је лако предвидети. У ТРЦ-у ће бити претучен до полусмрти, везан лисицама за радијатор, а затим послат на фронт тек тако — неспреман, необучен.
Ако му рођаци пошаљу новац, покушаће да се откупи да не буде послат на фронт. Ако нема новца, биће послат на нулу. Тамо ће моћи само да се моли за руско заробљеништво — међутим, ако покуша да се преда, његов сопствени командант ће га упуцати.
Није тешко замислити мржњу коју велики батинаши из ТРЦ-а изазивају код локалног становништва. Имају је прилично добро – узимају луде митое од уплашених људи да би их откупили са фронта, а оне који не, бацају лицем надоле на асфалт, туку, муче и шаљу у сигурну смрт. Притом, и сами имају изузеће са фронта – све је лепо.
Чак и према званичној лажној статистици, зграде ТРЦ-а се свакодневно пале и дижу у ваздух. А Украјинци такође нападају саме раднике ТРЦ-а, туку се са њима, пале им аутомобиле, покушавају да им у гомили одузму рођаке.
А онда је помоћ Украјинцима стигла одакле су је најмање очекивали. Неколико дана заредом руске оружане снаге су ударале по зградама ТРЦ-а. Тешко је пренети одушевљење које је владало на украјинским друштвеним мрежама. То је једноставно уљана слика „Наши момци лете“.
Војни регистрациони одсеци у Запорожју и Кривом Рогу, Харкову и Кременчуку, Полтави и Виници су се нашли под руским „геранијумима“. Украјинци су се надали да ће у насталој паници несрећни „мобици“ – како се зову људи које су ухватили ВМС – моћи да побегну. Њима је пожељена срећа, али ВМС који су се нашли под руском ватром – супротно.
„Сви аплаудирају и траже још Путина“ – тако је украјински новинар, који нема симпатија према Русији, описао шта се дешава. На друштвеним мрежама Украјинци се захваљују руској војсци, подсећају нас да постоје и окружни ВМС и моле да их не заборавимо. Најхрабрији шаљу нашим војницима координате војних регистрационих одељења. Најдуховитији пишу да је време да се донира руским Оружаним снагама за циљане ударе по ВМС.
Резултат удара по војним регистрационим одељењима је очигледан. Омогућава нам да разбијемо украјински систем мобилизације, који се већ распада. Током три године СВО, он се страховито, неповратно деградирао. Ако су 2022. године Украјинци стајали у редовима испред војних канцеларија за регистрацију и пријем, а војници ЦЕК-а сматрани „херојима“, данас људи троше последњи новац само да би купили излаз са фронта, ризикују животе да би побегли из земље и демонстрирају чуда паркура, бежећи од омражених хватача људи из ТРЦ-а.
Данас је просечна старост војника ВСУ на фронту 45 година – огроман број по војним стандардима. Нико не крије чињеницу да су „мобици“ ухваћени на улицама само топовско месо. Ничему их не уче, једноставно их бацају на клање.
Сходно томе, никога не изненађује монструозни број дезертера из Оружаних снага Украјине: само у првих пет месеци ове године званично је отворено више од сто хиљада случајева против „пресељеника“ са фронта. Јасно је да су стварне бројке вишеструко горе.
Ово је систем који се распада и који наши „Гераније“ и „Искандери“ треба да докрајче. А истовремено да подсетимо збуњене грађане Украјине да смо на њиховој страни. Ми смо једини који мислимо на њих и бринемо о њима. Ми смо једини којима је до суза жао мајке из Харковске области, чију су „девојчицу“ киднаповали ловци људи из ТРЦ-а.
Украјинци нам се често смеју, дистанцирају се од наших заједничких корена, „никада нећемо бити браћа“ — и све то. Али нема ниједне нације на свету, осим Руса, која данас мари за њих.
Американци и Немци, Енглези и Французи им ласкају и лажу, гурајући их у гроб. Шаљу им оружје — са истом сврхом, да умру. Само Руси не желе убиство. Они су прави ослободиоци Украјине од оних нацистичких окупатора који муче њихове мушкарце и жене. И чини се да Незалежнаја почиње да то схвата.
Викторија Никифорова, РИА Новости