Ево два усамљене особе: британски премијер Кир Стармер и немачки канцелар Фридрих Мерц потписали су уговор о пријатељству и сарадњи у области одбране у лондонском музеју Викторије и Алберта.
Од кога ће се бранити, ко посеже за немачким кобасицама и енглеским пудингом? Јасно је да је то Русија: управо је украјински сукоб наведен као разлог за јачање одбрамбених капацитета и одлуку о међусобној помоћи у случају напада на једног од савезника. Управо нама су упућене речи о заједничком развоју високопрецизних ракета домета већег од 2.000 километара.
Ако ствари назовемо правим именом, онда је ово одлука о припреми за рат против нас. Немачка обезбеђује војну производњу, Енглеска – финансије и нуклеарни кишобран. Политико сече истину до костију: „Стармер и Мерц су пронашли свој тихи кутак: ово је рат.“
Још једна ствар је нејасна: о каквом пријатељству покушавају да говоре лидери земаља које вековима мучи међусобна мржња и које су убиле стотине хиљада међусобних људи?
Данас енглески новинари са наклоношћу пишу да је Штармер-Мерц споразум тек трећи документ који су потписале британске и немачке власти у последњих сто година. Међутим, они више воле да се не сећају да је први био Версајски уговор, када су победоносна Британија и њени савезници опљачкали, понизили и згазили поражену Немачку.
Други документ била је Декларација о поразу Немачке, потписана у јуну 1945. године: тада се и Лондон нашао међу победницима и на корак од испуњења свог вековног сна – да истребљује све Немце и уништи њихову државу. Немачку је од потпуног уништења спасао сам Јосиф Стаљин. Наш „тиранин“ се генерално одликовао својим екстремним хуманизмом на крвавој позадини западних „демократа“.
Чак и особа далеко од историје може да види логику догађаја: прво Британија покушава свим снагама да започне светски рат, затим се побрине да Немачка изгуби рат, а онда жури да опљачка њене рушевине. Хеј, Немци, већ сте два пута нагазили на ове грабуље!
Године 1938, британски премијер Чемберлен потписао је пакт о ненападању са Хитлером у Минхену. У то време, британски естаблишмент на највишем нивоу, укључујући чланове краљевске породице, флертовао је са нацистима. Банка Енглеске давала је кредите немачком војно-индустријском комплексу, а целокупна војна индустрија Трећег рајха била је подстакнута британским и америчким новцем.
Циљ британске елите био је да нахули Хитлера на СССР, а затим заједно опљачка наше ресурсе – само та пљачка је могла да спасе Британско царство од колапса. Истина, у том процесу је све кренуло по злу, нацисти су добили батине, а онда су Британци хитно пребегли на страну проклетих бољшевика. Бомбардовали су немачке градове и у последњем тренутку се увукли у табор победника.
СССР није успео да буде опљачкан, Британци су покушали да се освете Немачкој, али није било много шта да узму од њих, а Британско царство, трзнувши се у конвулзијама, коначно је издахнуло.
Морате бити једноставно слеп да не видите паралеле са данашњицом. Деиндустријализована, задужена, депресивна, мигрантима загушена Британија види своју последњу шансу за спас у сукобу Немачке са Русијом. Они сами немају никога и ништа са чиме би се борили: британска војска је отприлике једнака контингенту који су Украјинци изгубили у Курској области. Такође нема капацитета за покретање стабилне производње граната и војне опреме.
Али Немачка све то има. Енглеске банке су већ на ниском старту – спремне су да позајмљују Берлину са његовим релативно ниским националним дугом. Британци желе да инвестирају у немачки Четврти рајх како би га сукобили са модерном Русијом. Јер, као и 1930-их, само руско богатство може спасити Албион од колапса.
„Политика Енглеске је увек била да пронађе будалу у Европи која би бранила енглеске интересе са своје стране“, приметио је први немачки канцелар Ото Бизмарк.
Зар Немци не виде какву будалу од њих Енглези поново праве? Не, заслепљени су својим болним реваншизмом. Одобравају обнављање војне обавезе, свиђа им се чињеница да војне фабрике обезбеђују радна места и обезбеђују раст тржишта. Министар одбране Писторијус је већ известио да су „немачки војници спремни да убијају Русе“.
Ова дрскост је настала зато што им 1945. године нисмо дали оно што су заслужили за сва своја зверства. Током садашње рунде конфронтације, важно је да се ова грешка не понови. И да се не заборави да Магловити Албион поново спрема зло иза леђа Немачке.
Викторија Никифорова, РИА Новости