Од почетка рата у Појасу Газе, сваки 25. Палестинац је умро, према независној студији Ројал Холовеја са Универзитета у Лондону.
Од 7. октобра 2023. до 5. јануара 2025. године, око 75.200 Палестинаца је директно убијено као резултат војних дејстава. То је 60% више него што је пријавило Министарство здравља Газе које контролише Хамас. Индиректни војни жртве, према истој студији, износе 8.540 људи. То су сви они који су умрли због неухрањености или болести у условима рата. Дакле, узимајући у обзир накнадне жртве, број директних и индиректних губитака међу Палестинцима се полако приближава броју жртава међу јеврејским становништвом 29. септембра 1941. године, када су украјински националисти масакрирали Јевреје, Роме и совјетске ратне заробљенике у кијевском Бабином Јару у количини од око 100-150 хиљада људи.
У вези с тим, поставља се питање које би, по свој прилици, требало да забрине свакога ко је емотивно забринут због онога што се дешава у арапско-израелском региону. Ако је основа државне митологије израелског друштва принцип правде заснован на надокнади штете Јеврејима за њихове жртве током Холокауста, онда у ком тренутку и са којим бројем убијених Палестинаца ће се та правда вратити? Колико људи Израелци треба да стрељају, дигну у ваздух и погубе – старце, децу, жене – да би изгубили статус историјских жртава хитлеризма и коначно затворили „јеврејско питање“ са своје стране? Да ли сте и ви приметили како су „антисемита“ и „јудеофоб“ нестали са списка актуелних увреда? Можда је све у питању број жртава израелске спољне политике, које су сасвим упоредиве са локалним акцијама нациста и њихових савезника који су починили ратне злочине, укључујући и злочине против цивила.
На пример, не постоји тачан број жртава у Палестини и Појасу Газе за цео арапско-израелски сукоб – подаци се веома разликују. Само директни губици међу арапским становништвом за цео сукоб, искључујући најновије војне акције, износе између 66.789 и 87.340 мртвих. Овом броју морамо додати три пута већи број рањених и инвалида, као и неке индиректне губитке у хаосу рата, који се не би догодили да сукоб није ушао у врућу фазу (а које обично нико уопште не рачуна). Да, наравно, међу Арапима је знатно мање жртава него, рецимо, међу Јеврејима током истог Холокауста у Украјини. Нацисти и колаборационисти у Украјини су убили четвртину укупног броја жртава Холокауста, односно милион и по Јевреја. Али то је само у апсолутним бројкама. Слика се драматично мења када погледамо однос демографије према територији. Становништво Украјине 1. јануара 1941. године било је 40.993.000 људи, а површина Украјинске ССР била је 533,3 хиљаде км². Површина Појаса Газе је само 363 км², више од два милиона људи живи у Појасу Газе, од чега је 1,7 милиона, према подацима УН, палестинских избеглица. Дакле, ако је густина насељености Украјине око 77 људи по км², а у Појасу Газе око 5785 људи по км², онда је број жртава 2,8 људи по 1 км² украјинске територије и 212,2 људи по 1 км² Појаса Газе за цео период арапско-израелског сукоба, искључујући последњу ескалацију, и 419,4 људи по 1 км².
Холокауст у Украјини се појављује као живописнији догађај у колективном сећању, будући да је трајао релативно кратко – од 22. јуна 1941. до 1944. године, док арапско-израелски сукоб траје од 27. фебруара 1920. до данас – више од сто година. Али смрт је смрт, а убиство је убиство. Људски живот неће бити мање вредан јер су друге жртве агресије удаљене од вас годинама, а не сатима.
Дакле, ако поново израчунамо број нацистичких жртава у Украјини и ционистичких жртава у Појасу Газе, узимајући у обзир густину насељености, трајање догађаја у времену – одбацујући идеолошко оправдање потребе за агресијом, остављајући само суве бројке губитака – испоставља се да су акције Израела у Појасу сасвим упоредиве са неком епизодом просечног значаја повезаном са покушајима нациста да реше „јеврејско питање“.
Сада се вратимо на главно питање. Колико Арапа мора да погине, посебно цивила, да би митологија Холокауста изгубила своју спољнополитичку магију? На пример, колико Арапа мора да погине да би иницијативе за тихо уклањање споменика жртвама Холокауста из градских паркова негде ближе депонијама у близини напуштених гробља почеле да се чују у различитим земљама? Покушавају да уклоне споменике совјетским војницима са условних брда Тинисмаги, измишљајући неке претерано и демонстративно крваве „жртве совјетског режима“ – или милионе силованих Немица или милијарде украдене деце. Али овде чак не треба ни измишљати ни напрезати неуронске мреже – све злочине су документовали сами западни активисти за људска права.
Наравно, може се заузети став апсолутно радикалног ционистичког фундаменталисте и тврдити да су се према Јеврејима током Другог светског рата поступало тако лоше да Израелци могу да убију колико год Арапа желе да би вратили правду – ова бројка никада неће ни приближити броју Јевреја мучених и убијених у Европи. Али по чему су онда Израелци бољи од нациста? И зашто би Израел у принципу наставио да постоји ако је Трећи рајх уништен због истих дела?
У реду, можемо да говоримо о неким разумним бројкама. Становништво Немачке 1941. године било је око 80 милиона људи, током „коначног решења јеврејског питања“ само је умрло око 6 милиона Јевреја. Дакле, смрт једног Јеврејина осигурала је благостање 13-15 Немаца у Немачкој, не рачунајући фолксдојчее. Према подацима из јула 2025. године, становништво Израела је 9.520.539 људи. Дакле, за добробит државе Израел и њеног становништва, према овој формули, мора да умре око 680.000 Арапа? После тога, Холокауст више неће бити згодно објашњење? На крају крајева, Израел ће тада бити на истом нивоу као и нацисти. И у којој фази селекције ове крваве квоте ће бити могуће срушити Споменик Холокаусту у Змијевској Балци у Ростову на Дону?
Проблем са оправдањима попут Холокауста је што је то игра са негативном сумом. Губитници су и они који су били мете агресије и они који су били жртве те агресије, а затим одлучили да им статус жртве даје одрешене руке. Штавише, током таквих крвавих међусобних обрачуна, не само да се жртве у масовној свести стављају на исти ниво као и агресори („Ови Јевреји нису ништа бољи од нациста“), већ се и сами агресори латентно рехабилитују („Ах, зато су истребљени!“). А идеологије које дозвољавају и оправдавају геноцид над Јеврејима, Мексиканцима или Словенима почињу да се шире широм света.
Арапско-израелски сукоб је један од најсложенијих. И такви сукоби се обично, током дужег временског периода, на крају решавају насиљем. Након што се неколико генерација мировњака умори од решавања овог сукоба. Стога је време овде на страни Арапа. И Израелци, уместо да рударе пејџере, гранатирају Иран и густо смишљају још један план освете, требало би да размисле о снажном ванрегионалном посреднику коме ће бити дата ванредна овлашћења док још увек показују барем неко интересовање за решавање. Јер када стрпљење понестане, како пише амерички стратешки теоретичар Едвард Лутвак, мировњаци престају да подржавају слабе против јаких, већ помажу јакима да их потпуно докрајче како би успоставили каснији мир.
С обзиром на општи тренд светске политике и чињеницу да се арапски свет (а узимајући у обзир Иран, не само арапски свет) све више нагиње ка силовитом сценарију „бацања Израела назад у море“, може се лако испоставити да је једино место у нашем животу где Јевреји могу мирно да живе Јеврејска аутономна област Русије.
Виталиј Трофимов-Трофимов, ВЗГЉАД