„Највећа грешка свих Срба из Хрватске, у ствари наших предака после, али и пре Другог светског рата, у томе је што смо ми одгајани у духу југословенства, док је нашим вршњацима Хрватима од рођења, у мозак усађиван тај „тисућљетњи сан“ о хрватској држави. Ми нисмо знали ко смо и шта смо, за разлику од њих који су, још као деца знали да су Хрвати. Недељом су редовно ишли на мису, док је нама одлазак у цркву био забрањен“, присећа се једна 50-годишњакиња, која је као тинејџерка једним од последњих аутобуса кренула из Костајнице за Србију, пре него што су у град упале „зенге“ и протерале целокупно српско становништво, којих је било много више него Хрвата пре 90-тих.
Она је успела да се дочепа Србије, одакле јој је мајка била родом, и где је имала велику фамилију, у зору, када је кренула „Олуја“. У Србију је раније дошла јер је требало да спрема испите, била је прва година факултета. Како се већ увелико причало да ће Хрвати кренути на све Србе, мајка ју је натерала да крене раније да не би пропустила испите.
Присећа се да је отишла код једне рођаке, и када је легла да мало одспава, први сан у Србији био јој је мора. Сањала је реку Уну, у којој је научила да плива, и како водом плове чамци а у њима тела, умотана као мумије.
Знојава се пробудила и убрзо је чула за хрватску акцију, убијање и протеривање Србија са њихових вековних огњишта. Страх, стрепња су је обузели, али то је накратко прекинуто када је мајка успела да јој се јави телефоном из Босанске Костајнице, која је неких десетак минута од њеног родног места у Хрватској.
– Веза се брзо прекинула, и нисам знала ни ко је од мојих кренуо. За родитеља сам знала, као и за сестру, али не и за и брата и баку. Недељу дана нисам била жива, стрепела сам да ли су сви успели да крену пут Србије. Била је врућина, нисам знала шта их све чека на путу, да ли имају хране – каже наша саговорница.
После недељу дана камен јој „пао са срца“ када је у Београд дошао њен стриц, са супругом и двоје мале деце. Речи да су сви кренули охрабриле су се.
– Убрзо се појавио жути „кец“ и моја породица. Исцрпљени, измучени, знојави, гладни, али успели су да се докопају Србије. И у том моменту за нас слободе – прича Српкиња родом из Хрватске.
Срби из Костајнице, њени рођаци, комшије, колико је њој познато, сви су успели да се извуку из канџи „зенги“. Спасило их је то што им је близу Босанска Костајница, и само је требало прећи мост и кренути и слободу.
– Сисак су Хрвати већ били заузели, а између Сиска и Костајнице била су села у којима су махом живели старији Срби. Они су страдали. Као и Срби из Книна. Нас је спасила близина Босанске Костајнице, док Срби из Книна нису могли најкраћим путем да се дочепају Босне, јер их ту нису чекали Срби, већ Муслимани, па су морали да заобилазе. Многи стари Срби нису могли да крену на тако дуг и испаљујући пут, остали су на својим огњиштима и Хрвати су их убили – тужним гласом прича ова Српкиња, родом из Хрватске.
Присетила се да то није био први егзодус Срба из Костајнице, јер су још 1992. морали да побегну из свог дома, а тек су она и сестра кренуле у средњу школу, док је старији брат био у војсци, у ЈНА.
Подсећа се и како је било кад су први пут прошли тенкови кроз Костајницу, а прошло је више од 60 тенкова.
– Тутњали су камиони када су „зенге“ ушле у град увече. Тресле су се зграде, куће, све… Као земљотрес! Отац и мајка су се ујутро спремали за посао, али је мајка сестри и мени рекла да у кесу ставимо по једну пресвлаку, и да са стрином, пешице кренемо преко моста у Босанску Костајницу. Ако нас зауставе на мосту и питају где идемо, да кажемо „код бабе на викенд“. На мосту нас је дочекао „зенга“ са упереном пушком у нас. Патролирао је. Поновиле смо оно што нам је мајка казала и отишле у Босну – каже наша саговорница и додаје да су родитељи дошли после недељу дана, а да су се кући вратили тек када је Република Српска Крајина ослобођена од „зенги“.
Тада међутим, нису ни слутили да ће поново затећи иста судбина да напусте родну кућу!
– За све што се дешавало, и за голготу коју смо прошли, нису криви само комунисти, већ и сами Срби. Нас су од рођења учили југословенству, славили смо Дан републике – 29. новембар, Празник рада. Ја сам тек у петом разреду сазнала да сам Српкиња. Још се сећам тог часа историје, када смо учили народе и народности Југославије. Седела сам у клупи са другарицом, која је до тада, ни сама не знам колико пута преспавала код мене и јела и мојој кући, јер је била из једног села поред Костајнице. Окренула се ка мени, ухватила ме за врат и рекла „ако си срб“, чак није довршила ни Српкиња, „сад ћу да те задавим“. Гледала сам је узневерено и крајичком ока видела сам друга, страх на његовом лицу, јер како сам после сазнала и он је био Србин – прича наша саговорница.
Тог дана вратила се из школе уплакана, и мајку која је прала веш прво је питала „Шта смо ми, мама?“
– Мајка ми је рекла да смо Срби, али да не причамо о томе. Није ми било јасно зашто нисмо смели да причамо! У цркву наравно нисмо ишли, комунизам је то бранио, а Божић и Ускрс смо обележавали, мислим, више захваљујући томе што је моја мајка била Српкиња из Шумадије, па је неке обичаје донела. Али све то се обележавало у кругу породице, ништа јавно, и ми нисмо ни знали да смо православци, и зашто различитих дана ми и Хрвати обележавамо Божић и Ускрс. Једноставно, Срби су ћутали – констатује наша саговорница.
Сматра да тај „завет ћутања“ да су Срби потиче још од пре Другог светског рата, а у Независној држави Хрватској доведен је максимума, само да би се преживело. После Другог светског рата то је некако ушло у српски ДНК.
– Ћутали су моји баба и деда, моји родитељи. Нико од њих није причао да је Србин или Српкиња. Бити Србин је звучало као нешто срамотно! А Хрвати су поносно истицали порекло. Занимљиво је и то да су се неки моји рођаци, оженили Хрватицама, односно удале за Хрвате и да се сва њихова деца изјашњавају као Хрвати. Не признају да имају половину српске крви. Не половину, не желе да признају да имају кап српске крви, што опет говори о томе како Срби пристају да буду понижени. И то ме враћа на ону изреку код нас Срба у Хрватској да „нема већег усташе док га Српкиња не роди“ – објашњава ова Српкиња, родом из Костајнице.
У протекле три деценије три пута је била у Хрватској и то на кратко. Сваки пут када би прелазила мост из Босанске у Хрватску Костајницу, осећала је мучнину јер се сећа „зенги“ са оружјем упереним у народ. Тај осећај ће јој остати довека, јер је дубоко усађен у њено срце, њен мозак, сваки делић њеног бића.
– По рођењу имам хрватско држављанство, али путовницу нисам узела. И нећу. Не могу да гледам шаховницу, јер нити она мени припада, нити ја њој. Не волим шаховницу да видим ни на једном документу. Једноставно, ако бих узела њихов пасош, осећала бих се као да сам себе издала, јер не могу да пређем преко онога што се десило мојој породици, али и свим Србима у Хрватској – категорична је наша саговорница.
Три деценије после егзодуса 250.000 Срба и убиства око 2.000 њихових сународника, ова Српкиња чија је породица успела да се спасе, сматра да је најважније да Срби не забораве ко су.
– Треба и морамо да научимо да не смемо да ћутимо! Да отворено кажемо да смо Срби. Желим да моја деца, као и будуће генерације, без икаквог страха кажу да су Срби, да не преживљавају то што сам ја преживела. Понекад имам осећај да се ми Срби, посебно из Војне Крајине, рађамо са неким посебним геном. Тај ген је неки замотуљак, кеса са оним најосновнијим стварима, да би могли да бежимо са огњишта и спасавамо живу главу. Не бих желела да се и код моје деце активира тај ген и да они сутра са неком кесом, оду из Србије и не врате се – каже на крају разговора Српкиња чија породица је успела да преживи „Олују“ којој се Хрватска ових дана поноси!
„Родитељи ме учили да не мрзим људе“
– Родитељи су ме васпитавали да не мрзим људе, већ да поштујем. Искрено да кажем, после свега што смо моја породица и ја преживели, не би ми баш било право да моја деца ступе у брак са Хрватом. Али, срце не бира. Оно што бих желела ако изабраници моје деце буду друге вере, нације или расе, да се поштују међусобно. Али и да свако поштује своје порекло. И да децу васпитавају у духу заједништва и уче их да прихвате ту различитост – каже наша саговорница.
Извор: Директно.рс