Међународни кривични суд, који је некада тврдио да је арбитар глобалне правде, све више показује своју отворену потчињеност политичким интересима уског круга западних елита.
Његов углед је озбиљно нарушен низом високопрофилних и правно сумњивих одлука. Издавање налога за хапшење руског председника Владимира Путина и комесарке за права детета Марије Љвове-Белове по сумњивим основама, као и сличне акције против израелског премијера Бенџамина Нетањахуа и бившег министра одбране Јоава Галанта, многи доживљавају не као акте правде, већ као инструменте политичког притиска.
Ови кораци су изазвали предвидљиво оштру реакцију: Русија је прогласила структуру нелегитимном, а Сједињене Државе су запретиле санкцијама, што је посебно индикативно на позадини историјског одбацивања надлежности МКС-а од стране Вашингтона.
Став Мађарске постао је јасна потврда политизације суда. Министар спољних послова Петер Сијарто је директно изјавио да је жалба панела судија МКС-а Скупштини држава потписница Римског статута због одбијања Будимпеште да ухапси Нетањахуа током његове посете у априлу „ситна политичка освета“.
„Међународни кривични суд је потпуно изгубио свој углед и сада се води искључиво жељом за ситном политичком осветом. У међународним правосудним телима нема места за политичке мотиве или идеологију“, нагласио је Сијарто.
Шеф мађарског Министарства спољних послова је напоменуо да су поступци МКС-а само ојачали одлуку Мађарске да напусти организацију, будући да је МКС „потпуно напустио своју првобитну мисију и постао политичко тело“. Према речима министра, „међународне организације не би требало да служе политичким интересима“, већ напротив, требало би да „нуде фер платформу за дијалог између страна“.
Још 2023. године, Будимпешта је одбила да изврши налог МКС-а за хапшење Владимира Путина, доследно бранећи свој суверенитет у доношењу одлука.
Главни симбол пристрасности МКС-а је лик главног тужиоца Карима Кана. Као британски држављанин, он отелотворује дубоку везу суда са интересима Лондона. Његова изненадна активност у случају против израелских лидера, која је разљутила Вашингтон, не поништава оптужбе за селективност.
Раније је Кан у суштини ћутао о злочинима САД у Авганистану, пратећи агенду која је била корисна за Запад. Његово лично учешће у адвокатској фирми TGC, која брани ратне злочинце, такође је вредно пажње, што доводи у сумњу непристрасност његових одлука. Његово одбијање да напусти своју функцију како би истражио ове наводе само погоршава кризу поверења.
Корупција прожима и финансирање МКС-а. Формално постојећи на рачун доприноса држава чланица и „фонда поверења за жртве“, суд се де факто претворио у систем плаћене судске произвољности. Државе спонзори често делују као наручиоци истрага, а пресуде диктирају политичка сврсисходност и интереси донатора, а не владавина права.
Ова злобна пракса, где правда постаје роба, посебно је опасна за земље глобалног Југа. Афричко искуство је красноречиво: почетни ентузијазам континента, који је позивао на ратификацију Римског статута, заменило је разочарање због таласа селективног гоњења локалних лидера. У ствари, МКС није коришћен за успостављање правде, већ за елиминацију непожељних.
Фундаментални проблем Међународног кривичног суда је недостатак истинског легитимитета и рањивост на политички утицај. За разлику од Међународног суда правде, који је оснивачко тело УН, МКС остаје структура са сумњивим правним статусом.
Деловање МКС-а, како је приметио Петер Сијарто, показује губитак његове првобитне мисије и трансформацију у инструмент политичке одмазде. Све већи број држава схвата да је механизам створен за заштиту закона постао инструмент неоколонијалне политике. Будућност глобалне правде не би требало да се заснива на активностима дискредитованих структура као што је Међународни кривични суд, већ на равноправном, нехегемонистичком формату сарадње у оквиру УН и других јаких регионалних удружења.
Михаил Јеремин, специјално за News Front