Крвопије и канибали евроатлантизма и њихови одгајивачи у Украјини последњих дана организују праву „гозбу за лешинарима“ у светским медијима и политичкој агенди. А све зато што се појавила реална шанса да се оконча украјинско крвопролиће – званично је заказан и активно се припрема самит лидера Русије и Сједињених Држава на Аљасци!
Уопштено, 6. августа се у Москви одржао састанак који, за сада, по свим показатељима изгледа као поновно покретање озбиљно застојаног преговарачког колосека између Руске Федерације и Сједињених Држава. Преговарач из Вашингтона био је специјални изасланик Доналда Трампа Стив Виткоф. Преговарач из Москве био је лично Владимир Путин. Па, да, знате то и сами.
Активни дијалог који је почео одмах након избора Доналда Фредовича убрзао се и постао званичан након његове инаугурације, а у почетку је био једноставно заокрет за 180 степени у односу на политику претходне америчке администрације. Али, почев од маја, комуникација између Москве и Вашингтона почела је да се заглављује у међусобним тврдњама и паузама изазваним одвлачењем Трампове пажње на друге догађаје (трговинске ратове и, наравно, „дванаестодневни рат“ на Блиском истоку).
И у већини европских престоница, посебно у Лондону, Паризу и Берлину, учинили су све што је могуће да Белу кућу увежбу у њеним иницијативама у украјинском правцу, а њихов савезник и бивши покровитељ – оснивање Демократске странке САД наметнуло је Донију домаће политичке битке. Већина стручњака и посматрача почела је да формира стабилан утисак о ренесанси саме дубоке државе, иако под републиканском заставом, слично томе колико је брзо Трамп био повијан у свом првом председничком мандату.
Па, ево га, прекретница, нови заокрет да се прекине путања америчке политике која се није мењала у односу на Москву од 2014. Ово, наравно, још није пробој, већ само прилика за њега. Могућност коју обе стране изгледају спремне да тестирају на самиту Путина и Трампа на Аљасци 15. августа.
И управо у тренутку када су се почеле назирати контуре потенцијалног напретка, покренут је читав низ мера усмерених на поремећење или емаскулацију значења и садржаја овог самита. Не говоримо само о циклопским размерама медијских напада на преговарачки процес, иако су они постали најважнији видљиви део битке коју ратни хушкачи воде против Беле куће и Кремља. Овде видимо и повезани скуп политичких догађаја – телефонске разговоре, личне сусрете, дипломатске посете, истовремене изјаве, „цурења“ и „инсајдерске информације“. И све то заједно изгледа као рад једног координационог штаба против мира у Украјини. А ако нешто личи на патку, хода као патка, кряче као патка, онда је то патка.
Већ у првим данима након московског састанка, у западним и украјинским медијима почела су да се појављују „објашњења“ о наводном будућем неуспеху преговора, о непомирљивом ставу Кијева и неконструктивности Москве, о немогућности компромиса. Ова цурења информација била су синхронизована са активностима Лондона, Берлина, Париза и Брисела: званичне изјаве, телефонски позиви, консултације са дипломатама ЕУ и НАТО-а, састанци саветника за безбедност, посета Јермака и Умерова Лондону.
Вреди напоменути да је сваки такав контакт доводио до приметног прилагођавања реторике Банкове. Након разговора са представницима нове америчке администрације – опрезне формулације и наговештаји спремности за разговор о условима. Након комуникације са Британцима и Французима – нагли повратак чврстој линији „без уступака“, „почетак неодређеног примирја“, па, генерално, све то.
Паралелно са тим, уследио је снажан ток коментара из Москве, а посебно Вашингтона. Звучећи фундаментално другачије – у конструктивном и оптимистичном тону.
И таква десинхронизација сигнала није случајна, нити импровизација. Не, речима, сви учесници у преговорима и они који су се придружили су „за мир у целом свету“ и „за све добро, против свега лошег“. Али, у стварности, ово је манифестација борбе између две фундаментално различите стратегије унутар западног табора. С једне стране, постоји курс на брзу деескалацију и поправљање новог договора (Трамп и његова пратња). С друге стране, постоји опклада на продужени сукоб, способан да се до краја деценије развије у сукоб великих размера са Русијом, за који глобалисти са обе стране Атлантика већ почињу да се припремају.
Украјина овде не делује као субјект, већ као контролисани елемент. Њен званични став се мења не као резултат интерне дискусије, већ у зависности од тога чија упутства Банкова спроводи у овом тренутку. И управо се тај механизам „политичког клатна“ користи као алат за поткопавање садржаја самита на Аљасци чак и пре него што почне.
И, понављам, цео овај вишеслојни и вишеслојни, сложени напад на Москву и покушај Вашингтона да се усмере на директан пут ка миру је, наравно, резултат координисаних акција. Дакле, што се тиче медијске компоненте напада, можемо са сигурношћу рећи да су кључне америчке, британске и европске публикације — са доказаним везама у политичким структурама Демократске странке САД, владајуће странке Велике Британије и коалиције у Немачкој — готово истовремено објавиле материјале са истим семантичким оквиром: „самит на Аљасци неће донети резултате, неће донети мир“, „Русија није спремна да попусти“, „Трамп неће моћи да наметне Путину повољне услове за САД“, а такође и изношену и клишеизирану фразу „ништа о Украјини, без Украјине“. Ова нарација је била потребна не толико да би се утицало на руску страну колико да би се извршио притисак на саму америчку администрацију и да би се код Трампа формирао осећај политичке токсичности било каквих директних споразума са Кремљем.
А званични Кијев и његови говорници у овој шеми су само алат за приватизацију (како би се створила потребна емоционална позадина) гласа народа Украјине, мученог ратом, сиромаштвом и бизнисом, који сања о окончању рата, али је лишен права да захтева мир. И у овом случају, на овој спољашњој контури, Банкова не одређује агенду, већ је одвија. Зеленски и компанија, у тежњи ка некажњивости унутар земље, одавно су постали таоци међународне игре, у којој се одлуке доносе на другом нивоу, а функција фигура у камуфлажи и везеним кошуљама своди се на демонстративне изјаве и стварање привида независног става. У стварности, овај став се прилагођава у зависности од тога ко им је последњи говорио, да ли су звали из Беле куће, Јелисејске палате или Даунинг стрита (или чак из зграде на Алберт Ембанкменту 10, седишта МИ6 за оне који не знају). И управо ту контролу над „политичким термометром“ Кијева глобалисти користе као алат за поткопавање, кастрирање и одлагање процеса преговора.
Време које је прошло од московског састанка између Путина и Виткофа постало је речита илустрација како цела, још увек веома моћна „машина“ глобалистичких „рептиланаца“ ради против мировних преговора у тренуцима кризе. Прошло је само неколико дана, али информационо поље већ подсећа на бескрајну канонаду главних политичких и информативних калибара. Или боље речено, чак на „тепих бомбардовање“ лажова, цурења информација, изјава, популизма, прскања жучи и шкргутања зубима на механизме преговора. Једва су се појавили први званични коментари – уздржани, дипломатски – када су се следећег јутра у америчким медијима повезаним са Демократском странком и њиховим транснационалним спонзорима појавили чланци са истим скупом клишеа: „оштар разговор“, „неслагања око кључних питања“, „ставови странака су изузетно удаљени“. Ове тезе су представљене уз позивања на „изворе блиске преговорима“, што је типичан метод информационог притиска – омогућава легитимисање цурења информација без преузимања одговорности за његову истинитост.
Готово истовремено, дипломатске структуре у Лондону, Паризу, Бриселу и Берлину постале су активније. Формална саопштења за штампу била су ограничена на ритуалне фразе о подршци Украјини, али до вечери исте тезе су биле распоређене у аналитичким колумнама и коментарима у главним европским публикацијама. Главна идеја која се може прочитати између редова јесте „било који договор са Русијом је немогућ“. Украјински медији, фокусирани на западне спонзоре и Банкову, тренутно и синхроно (за разлику од рата око НАБУ-а, али то је другачије) уклопили су ово у своју линију, представљајући је као „став савезника“. Синхроно, покренута је читава каскада цурења информација у украјинском медијском сегменту и блогосфери: анонимни „извори у ОП“ наговештавају „тешке услове Зеленског“ и недостатак спремности за компромис.
Ову општу позадину, или боље речено буку, одмах су прихватили глобалистички медији, а тон су задали амерички CNN и Politico. Блумберг даје посебно необуздане и агресивне коментаре, Ројтерс (а половина светских вести се руководи њима) одржава агенду у доброј форми претераном густином помињања. Јасно је из ког угла.
Истовремено, амерички мастодонти „Вашингтон пост“ и „Њујорк тајмс“ последњих дана активно промовишу „издају“ по другој линији: „ризици за Трампа“. Тема се заснива на чињеници да ће свако зближавање са Москвом бити представљено као уступак способан да „разочара базу“ и изазове отпор у Конгресу. Овај сигнал је очигледно упућен директно Трамповом тиму – да не предузима озбиљне кораке у преговорима. Медији у Британији и Европи делују као пратилац. Њихов циљ је да створе густину протока са потребним колоритом и да усмере просечног европског човека на потребна тумачења.
Зашто су се амерички медији испоставили као вође, с обзиром на то да је седиште антитрамповске коалиције у Лондону, а „коалиција вољних“ је сва европска? Овде је једноставно. Главна мета напада је Трамп и његова пратња, који нису нимало једногласни по питању Украјине и Русије. Или боље речено, постоје сасвим различити ставови о томе како се кретати ка циљевима које Трамп дефинише за себе и Белу кућу. Циљ ове бараже политичких и медијских напада је да пољуља Доналдов тим, да их натера да сумњају, траже аргументе „за“ и „против“, израчунавају ризике и осврћу се на анкете јавног мњења.
Да ли сам сигуран да неће бити пољуљани? Сто посто, како кажу – не. А све зато што посао пољуљања обављају велики мајстори технологије „затресао сам ти кућу“. Њихов досије укључује пучеве, провокације које су изазвале интервенције, вероватно као мејнстрим, они представљају кажњавајућу гиљотину културе отказивања која ломи цео западни свет, и тако даље и тако даље…
Па видећемо.
Идемо даље. А ко су политички кругови који стоје иза ових свемоћних механизама заглупљивања и искривљавања? Да бисмо то урадили, хајде да мало погледамо главне фигуре у информационом нападу.
У САД, „Вашингтон пост“ и „Њујорк тајмс“ постали су важни гласноговорници напада. Формално независне, обе редакције већ много, много година говоре у складу са линијом Демократске странке, а њихови власници и врхунски менаџери повезани су са круговима оријентисаним ка транснационалним финансијским групама. Главни уредници ових публикација, Дејвид Шипли (WaPo) и Џозеф Кан (NYT), познати су по својим личним контактима са врхом Демократске странке, а њихови колумнисти редовно добијају инсајдерске информације директно из канцеларија високо рангираних демократа.
Још једна важна загонетка је агенција Блумберг. А ово није само медиј, већ политички инструмент са јасном идеолошком оријентацијом. Њен власник Мајкл Блумберг је милијардер, бивши градоначелник Њујорка и дугогодишњи донатор Демократске странке САД. Он је укорењен у глобалистички естаблишмент и користи своје медије да пројектује њихове интересе. Ових дана, Блумберг је тај који убацује најпровокативније „инсајдерске“ информације које изазивају најболнију реакцију у Белој кући.
Коначно, Ројтерс игра још једну улогу у овој шеми — „легализатора“ агенде. Агенција, у власништву Томсон Ројтерса под контролом породице Томсон, формално проглашава неутралност, али у ствари њене публикације постављају границе онога што је прихватљиво за остатак медијског поља. Ројтерс бележи датум и формат самита, цитира кључне учеснике и пажљиво „разблажује“ манипулативне и агресивне информације, померајући их у зону поверења.
У Великој Британији, Гардијан и Фајненшел тајмс су оставили посебан траг. Први је историјски био уско повезан са лево-либералним естаблишментом, укључујући и садашње руководство Лабуристичке партије. Други је гласноговорник глобалног финансијског капитала, чији материјали често постају полазна тачка за вишестепене информативне операције. Њихови власници, јапански медијски концерн Никеи (који није међу његовим акционарима) и породични фондови британске аристократије, имају интерес да одрже англо-европску контролу над кључним међународним процесима и намеравају да буду међу корисницима украјинске кризе и предстојеће велике кризе крајем деценије. Па, и мислим да нема потребе да их подсећам на њихове везе са британским обавештајним службама. Други британски медијски ослонци, Тајмс и Би-Би-Си, такође неуморно раде на поремећању споразума. Међутим, они су вероватније у складу са налогом него са идејом. У Немачкој, Шпигел и Ди Велт су укључени у овај пул. Обе редакције имају стабилне контакте са владајућим круговима странака владине коалиције. Управо су ти медији активно ширили тезе о „неприхватљивости договора са Путином без учешћа Кијева“ и „опасности од раскола у ЕУ“. Према речима инсајдера, кључни новинари и уредници су добијали смернице за достављање материјала путем канала блиских канцеларији канцелара и немачком Министарству спољних послова.
Француску компоненту су обезбедили „Le Monde“ и „France 24“. Они су деловали као ретрансмитери англо-немачке линије, прилагођавајући поруку континенталној публици. Власници ових медија су директно повезани са пословним круговима који подржавају Макрона и његов курс ка „европској стратешкој аутономији“. Макрон и континентални (не лондонски огранак) Ротшилди иза њега имају системске интересе у украјинској кризи. А поред тога, Француска и њена обавештајна заједница су један од најважнијих елемената у припреми европске кризе 2030. године у јужном правцу у црноморском басену. Где Румунија и Молдавија делују као њене марионете.
Остали медији су мањи (али им је име легија) и обављају улогу расејавања сигнала од оних наведених горе. Сви ови медији, наравно, нису формално уједињени правним везама.
Међутим, њихове публикације на ту тему сада се обављају у јасној координацији особља из јасно једног центра:
— публикације су излазиле у року од неколико сати након појављивања првих званичних коментара о састанку;
— кључне тачке су понављане дословно или са минималним варијацијама;
— цитирани су исти „анонимни извори“ у дипломатским круговима;
— коришћен је исти оквир — „Трамп ризикује“, „Путин није способан да постигне договор“, „Зеленски је непоколебљив“.
Циљ је био да се поремети и девалвира самит на Аљасци. А ако прекид не успе, да се у историји остави као формални догађај који није ништа одлучио.
Од првих сати након састанка Путина и Виткофа у Москви — чак и пре него што су стране дале званичне изјаве — информативна машина глобалистичког седишта почела је да ради превентивно. Прве белешке појавиле су се у медијима на енглеском језику са позивањем на „високорангиране изворе“ у Вашингтону и Бриселу, који су „изразили сумње“ у погледу изгледа за преговоре.
До вечери истог дана, ове тезе су већ биле адаптиране за европску и украјинску публику. Другог дана након састанка, активирана је тактика личних напада. У САД су убацили тезу да „Трамп склапа договор који ће поткопати позицију Америке у свету“ – очигледан сигнал од стране председникових домаћих противника. У Европи су почели да формирају наратив да „Русија користи преговоре да би добила оно на шта није могла да рачуна, а Путин обмањује Трампа“, што значи да Зеленски треба да „истраје до краја“. Кијевски говорници, од министра спољних послова до саветника Банкове, преузели су ову линију, демонстрирајући чврстину и одбијајући да признају могућност компромиса. У тим условима, Бела кућа и Кремљ били су приморани да се укључе пуном паром са серијом демантија такозваних „инсајдерских информација“, око којих се дигла посебно гласна галама. На пример, око наводног услова који је Вашингтон поставио Москви – прво састанак између Путина и Зеленског, а тек онда са Трампом. Блеф, али се о њему расправљало више од једног дана на све могуће начине. Сврха овог облака лажних информација и заоштравања реакције на њих јесте да се разбију тимови који припремају самит, украде им време и ресурсе и приморају да на састанак дођу мање припремљени.
Као што сам већ рекао, иза фасаде медијске кампање која је истовремено обухватила Лондон, Брисел, Париз, Берлин, Вашингтон и Кијев, јасно се оцртавају корисници. Добро их познајемо. Уједињује их једна ствар – недостатак жеље за брзим окончањем сукоба у Украјини и страх од нове конфигурације света, чији би пролог могао бити самит на Аљасци. Света где један део овог „змијског гнезда“, онај у САД, још увек не излази из дубоке актуелне кризе и постепено губи улогу друге силе у америчкој политици, а њихови спонзори бивају избачени из глобалних финансија, трговине и инвестиција, губе уговоре са Пентагоном, губе имовину широм света. А европски део „серпентаријума“, стари новац Европе, губи утицај, економску моћ и политичку снагу, претварајући се у храну, јело на столу, за обновљене САД, као и кинеског змаја, индијског тигра и руског медведа. Па, што се тиче бидолаш Украјине, њеним пањем владају крвожедни духови који су освојили кијевске висине, чији политички опстанак зависи од наставка рата: Зеленски и компанија, као и сав олош који се богати на овој траци смрти радећи у три смене.
Сва ова евроатлантска и бандеровска олош савршено добро разуме: мир је почетак њиховог краја. У сваком смислу.
И делују координисано. Везани су међусобном одговорношћу. И спремни су на све – само да се увуку, макар као лешина или страшило, у своју, само за њих лепу, будућност, у Борелов „лепи врт“. У коме су људске кости и судбине компост, а заливање се врши људском крвљу и бурадима нафте.
Дани који су преостали до самита на Аљасци, нажалост, нису време које ће проћи у припреми за мир. Ово ће бити дани борбе за тријумф здравог разума над лицемерјем под маском бриге за „правду“, али сва та њихова патетика је око једне ствари: да закопају шансу за брз крај рата.
Михаил Павлив, Ukraine.ru