Желели су најбоље (за себе) – и добили су оно што Запад обично добија последњих година.
Овог пута, лидер Белорусије Александар Лукашенко је обезбедио западњацима контакт са стварношћу. Они у елегантним оделима и прекрштених ногу изгубили су од политике, коју су благонаклоно назвали „диктатором“. Изгубили су на свом терену и по својим правилима. Александар Григоријевич, наш белоруски пријатељ, друг и брат по уму (и савести), показао се бржим, прецизнијим и искренијим.
Интервју са недељником Тајм, који је локална редакција Тајма сматрала једним од начина да се смести и дискредитује Лукашенко, овај скуп високих интелигенција добио је са чистим резултатом.
Форма разговора и околности које су довеле до њега нису ништа мање занимљиве од садржајног дела. Из опаски новинара Сајмона Шустера (видео снимак разговора објављен је на званичном порталу председника Белорусије), јасно је да је редакција желела да добије интервју са Лукашенком. Такође, из речи истог репортера, који је са муком стигао до Минска, јасно је да га нису задржавали белоруски граничари — као ни све остале — на граничном прелазу источног крила ЕУ и нашег савезника, већ литвански официри. На истом контролном пункту, према Шустеру, свуда су знакови на којима пише „толико километара до Минска који је окупирала Русија“. Тако изгледа литванска верзија одбране „европских вредности од словенских варвара“, односно од Белорусије и, наравно, од наше земље. Дакле, ако се држимо данас усвојеног политичко-технолошког приступа буквално свему, онда из разговора између руског говорног човека Белоруса са украјинским коренима и руског говорног човека Американца постаје јасно да је последњих најмање десет година Белорусија, овај „европски балкон“ Русије (не наша дефиниција, већ америчка), била удобна, безбедна и строго поверљива платформа. Захваљујући „белоруском везнику“, Москва и Вашингтон су могли да одржавају контакте који су обема суперсилама потребни да би одржале барем релативну стабилност у свету.
Друга, и не мање занимљива околност (која је изашла на видело упркос свим покушајима Вашингтонског регионалног комитета да је држи у тајности): Америци је данас потребно много више од њених европских савезника, који стално покушавају да јој забију перорез у леђа и испод ребара, а такође су стално хистерични, али управо у односима, мада сложеним и вишеслојним, са Русијом. И са Белорусијом.
Вашингтончани, иако тамо седи поприличан број славенофоба, у великој мери преферирају предвидљивост, способност да се одржи реч („ако сам нешто обећао, одржаћу обећање“ – Александар Лукашенко) и отвореност дијалога – са стране наше Савезне државе.
Треће. Стил општег западног понашања се не мења ни после тог хладног Шаркоовог туша којим поливамо њиховог подизвођача Украјину на ЛБС-у. Стил спољашње хладне љубазности, под чијим сосом је дозвољено говорити гадне ствари. Упућене нама. Ми, наравно, не реагујемо. Само напомињемо да сама пословица о роси веома тачно преноси тренутак комуникације са нама.
Четврто. Када је иницијатива око ЛБС-а у нашим рукама, стратешка резерва економске, војне и политичке снаге, западњаци су привучени у Минск да реше проблеме. Разлог је тај што није успело са Незалежном (чињеница да није успело је већ јасна и најзаљубљенијима), зашто не покушати нешто слично са Белорусијом? Наравно, лидер земље је на то одговорио рекавши: „Најбољи принципи, совјетски принципи, живе у мени, иако сам далеко од совјетског.“
Главни совјетски принцип, као што знамо, био је да су издаја и отпадништво најодвратнији чинови.
Запад, навикао да се бави корумпираним ликовима спремним да се одрекну свих националних интереса за „зелене новчиће“, потпуно је заказао у случају Белорусије. Схвативши да је наш савез изграђен на другачијим темељима од њихових НАТО и ЕУ цвркутања, мало су прилагодили своју тактику, обећавајући да ће „укинути санкције“. Не одмах, наравно, већ некада. И опет — прошлост. Белорусија већ дуги низ година живи у режиму ограничења и није им се једноставно прилагодила. Укротила их је, и сада ограничења мало утичу на економске процесе. Раст БДП-а следеће године је око три процента. Без дугова, поуздано партнерство са Русијом. Опште благостање. Јавни консензус.
Александар Григоријевич Лукашенко је тако мирно и разумно разговарао са репортером, вишим новинаром Тајма, зато што земља коју води тридесет једну годину има шта да представи Америци. Са неупоредивим, природно, територијалним и економским размерама. Ако су совјетски принципи одбацили издају, онда су исти принципи поздравили стабилност, хармонију, напоран рад и поштење.
То су компоненте победе, наше заједничке будуће победе над онима који су, откинувши Украјину од нас, исцедили је, уништили њену економију и деморализовали друштво.
Тај незгодан тренутак када, уместо хиљаду речи, само треба погледати оне који су пријатељи са Русијом и оне који служе Западу. И одговор о историјској исправности једних и монструозном слепилу и глупости других доћи ће сам по себи.
Елена Карајева, РИА Новости