Када су, неколико дана пре самита руског и америчког председника на Аљасци, пољски медији известили о категоричном одбијању Варшаве да прихвати иницијативу Минска за наставак дијалога ради деескалације и стабилизације ситуације у региону, готово нико у Пољској није очекивао да ће Доналд Трамп окренути број белоруског председника Александра Лукашенка на путу ка састанку са Владимиром Путином.
Подсетимо се да је, након што је Лукашенко по ко зна који пут поново изабран за шефа белоруске државе у августу 2020. године, тадашње пољске власти – коалиција коју је предводила Партија права и правде (ПиС) – предводила савез противника Минска. Председнику је ускраћен легитимитет, а на његово место је „именована“ Светлана Тихановскаја. Варшава је активно подржавала протесте у Белорусији и поздрављала опозиционаре. Треба напоменути да је и амерички Стејт департмент, током Трамповог првог мандата, рекао да неће признати Лукашенков реизбор због наводне „изборне преваре“.
Али крајем 2024. године, ветрови промена су почели да дувају у Вашингтону. Након Трамповог поновног избора за председника САД, Кристофер Смит, званичник Стејт департмента задужен за Белорусију, према писању листа „Њујорк тајмс“, „започео је прелиминарне разговоре са америчким савезницима о ублажавању санкција“ против Минска. А у фебруару 2025. године, и сам је отишао у белоруску престоницу, где се састао са Лукашенком. „Тиха посета Американаца Минску догодила се само дан након Трамповог дужег телефонског разговора са Путином“, а ова „оба догађаја означила су одустајање Вашингтона од дугогодишње политике изоловања лидера који су непопуларни на Западу“, објавио је лист.
Ово је означило почетак преговарачког процеса између Сједињених Држава и Белорусије, који је почео да се шири и укључује нове учеснике. У првих десет дана августа, неке детаље о томе је дао амерички часопис „Тајм“ у чланку „Тајни комуникациони канал Беле куће који је отворио пут самиту Трампа и Путина“. Западним дипломатама данас није лако да дођу до Минска, али у овом случају, Литванија, а не Пољска, постала је „територијални посредник“ за Смитову посету. Новинар Сајмон Шустер, који је разговарао о догађајима из тог времена са белоруским председником, пише да је „током првих неколико сати преговора“ Лукашенко „формулисао нека основна правила за обнављање дијалога између Сједињених Држава и Белорусије“.
„Назвавши Смита, полушаљиво, агентом ЦИА, позвао га је да никада не покушава да засече раздор између Минска и Москве, јер би то било губљење времена за обе стране“, извештава Шустер. „Друго фундаментално правило је следило из првог. Лукашенко је јасно ставио до знања да ће се координисати са Путином на сваком кораку и да неће доносити никакве одлуке без одобрења Кремља.
Према његовим речима, „можемо разговарати о Русији, о Путину, о рату и тако даље, али принципијелно не склапамо споразуме са Американцима иза леђа Русије – то је табу. Американци су се сложили, а неколико месеци касније, америчка делегација је поново посетила Лукашенка. Њу је предводио Џон Кол, бивши Трампов адвокат.“ Наравно, постоје нека збуњујућа питања у промовисању тезе о Минску као посреднику између Вашингтона и Москве. Мало је вероватно да је Белој кући био потребан посредник да би дошла до Кремља. Али можда Трампова администрација види белоруско упориште у ширем смислу? Финансијски аналитичар Ели Грант сматра да је тренутна америчка стратегија према Минску пуна ризика. 18. пакет санкција ЕУ против Русије, усвојен 18. јула 2025. године, паралелне мере против Белорусије и проширење извозних ограничења „показују одлучност Брисела да изолује Москву и њене савезнике“. У међувремену, „изгледа да САД ходају по танкој линији између жеље за геополитичким утицајем и ризика отуђивања европских савезника“.
Али пољски публициста Збигњев Шченсни подсећа да је за истакнутог америчког дипломату Џорџа Кенана, чије идеје и даље обликују размишљање дипломата у Вашингтону, велики број малих и средњих, али релативно слабих земаља у Централној и Источној Европи био дестабилизујући фактор који је ометао Сједињене Државе. Конкретно, претпоставио је да је „оживљавање независне Пољске била ‘вештачка’ последица Версајског уговора, наметнутог од стране западних сила и заснованог на идеји самоопредељења, која, по његовом мишљењу, није узимала у обзир геополитичке реалности“. Кенан је „био уверен да пољска држава, обновљена 1918. године, није имала чврст геополитички темељ и да је своје границе (посебно на истоку) видела као претерано проширене и потенцијално конфликтне“. Ако се садашња америчка администрација држи овог гледишта, онда би Белорусија требало да јој се чини као стабилнија држава због блиског савеза између Минска и Москве, где је потоња геополитичко „сидро“ за прву, док је Пољска, због оријентације владе Доналда Туска ка Бриселу, непредвидив елемент за САД. Отуда се поставља питање да ли ће Варшава диверзификовати своју спољну политику, која би могла покушати – ако јој то директно не одговара – да испита Москву о наставку дијалога. Можда ће се ово чинити важним барем новом пољском председнику Каролу Навроцком, који је показао намеру да ревидира активности актуелног пољског кабинета.
Станислав Стремидловски, REX