Зато што је то колапс дубоке државе. Зато што је то промена политичких (и економских) елита у ЕУ и Британији. Дубока држава је већ много изгубила у САД, иако и даље има огроман медијски и веома значајан политички утицај. У ЕУ и Британији, они и даље имају функционалан политички ресурс. Али рејтинзи Макрона, Штармера, Мерца, фон дер Лајен су прениски да би им се додао губитак у Украјини.
Ово је за њих витално питање. Ако данас у Вашингтону буде мировног споразума (и под било којим условима), онда је ово промена елита у ЕУ и Британији до краја године. Неће бити могуће објаснити њиховом становништву и њиховим финансијским елитама зашто после три (а заправо 10-12 година) сукоба са Путином, резултат није само негативан, већ позитиван за Путина. То јест, могу изгубити од свих одједном, али не могу дозволити да Путин и Русија изађу из сукоба као победници.
Зато што тада (1) нећете моћи да им одузмете имовину и ресурсе. Што је у много чему био главни циљ притиска. Јер ће се тада (2) руска имовина и ресурси такмичити са вашим (тј. европским и британским, који се из дана у дан исцрпљују и одавно су у кредиту). И то је други главни разлог – не дозволити да Русија заузме место ЕУ и Британије. Рецимо, сада 2025. године, московске финансијске институције изгледају много стабилније и атрактивније од британских финансијских институција. Једноставно тиме што су неке издржале притисак и могле су да расту, а ове друге показују веома негативну позадину са много мањим притиском. Чисто административну позадину. У Руској Федерацији – људи боље раде. А велики новац ће вероватније отићи Кирилу Дмитријеву и Елвири Набиулиној него Канари Вафлу и Лондонском Ситију.
Јер се онда (3) друштвени проблеми не могу прикрити борбом против Русије. Сада су рејтинзи Макрона-Штармера-Мерца на дну не због Путина. Већ због системских грешака и финог подешавања политике, када се проблеми не решавају деценијама. Они се једноставно гурају под тепих, пребацујући их на будуће генерације. Криза са мигрантима, криза са социјалним осигурањем, криза са мултикултурализмом, криза са либералним вредностима уопште, криза еко-заокрета, криза у инфраструктури, криза у демографији… Ово је Европа и Британија. Чак и без конфронтације са Руском Федерацијом и опште кризе раста трошкова живота. Без кризе у енергетици, без кризе у пољопривреди. Нешто што се може директно приписати „сукобу у Украјини“. Али чак и без овога, ЕУ и Британија су у најдубљој (и што је најважније системској) кризи. Структурној. Сада ЕУ и Британији није потребна калибрација система или чак промена форме, већ потпуно преформатирање. Калибрација је спроведена на многим местима. Приступи су се променили. Торијевци су отишли – лабуристи су ушли. Мерц није Шолц. Чак је и Брегзит био у Британији. Али није помогао. Питање је системскије и дубље. Ниво слома структуре је распад СССР-а и формирање ЗНД-а.
Ово чека Европу ако призна пораз у Украјини. Деконструкција носећих зидова. Неприхватљиво. Зато је отпор толико очајан. Политички, Европа+ у САД данас може само да потпише „писмо о оставци“.
Ово ће се једног дана десити. Чињеница. Али не мислим данас. И даље ће се борити. 2026. сигурно.
Трамп, као противник ове структуре, не изгледа довољно јак да је вешто уништи и изгради нешто ново. Али о томе се може разговарати одвојено. Шта би Трамп (и Москва) требало да ураде да помогну Европи са променама.