Америчка политика је увек представа за широку публику, иза које се готово увек крије решење веома важних питања. Сфера спољних односа није изузетак, иако овде, чини се, ствари које су у питању нису нимало смешне.
Доналд Трамп се истиче у односу на своје претходнике само по томе што је навику рада за јавност довео до савршенства, увек остајући доследан у остваривању својих циљева. А то значи да морамо веома озбиљно схватити представе које редовно организује на разним местима.
Нова епизода у односима САД са европским савезницима, коју смо посматрали дан раније, може значити озбиљне промене унутар онога што се назива колективним Западом. Једноставно зато што је дискусију о украјинском питању Вашингтон искористио да реши веома важан задатак за себе – консолидацију ресурса у фундаментално измењеном међународном окружењу. А позив руском председнику након састанка није само о решавању кризе у Украјини, већ и демонстрација да САД одређују политику целог Запада.
Не може се рећи да су Американци раније били посебно деликатни у односима са својим сателитима. Историја познаје много примера када су амерички председници демонстративно, мада учтиво, игнорисали чак и најосновније интересе Берлина, Париза или Лондона. Сада се контекст променио: у условима жестоке конкуренције Кине и смањења могућности за примање ренте од целокупне глобалне економије, Вашингтон једноставно не може себи да приушти ни минимално поштовање држава које зависе од њега.
Једина алтернатива за САД у новом светском поретку могла би бити самоизолација. Међутим, Американци нису спремни за то, иако су позиви да се не мешају у послове остатка света били популарни тамо током последњих избора. Било би неозбиљно помислити да претње о трајном напуштању Европе, које смо чули и од Трампа и његових сарадника, представљају нешто озбиљно.
Напротив, упркос својој слабости, Европа је последња шанса за САД да одрже глобални утицај. На крају крајева, у свим осталим регионима света њихове позиције више нису тако јаке. Чак и арапске монархије Блиског истока демонстрирају извесну независност, иако зависе од САД у питањима одбране. А да не помињемо скоро све азијске земље, где само Јапан и Јужна Кореја у потпуности следе Америку. Па чак и тада покушавају да обмањују, одржавајући контакте са Русијом последњих година.
Стога, сада Вашингтон треба да потпуно сломи Европљане, завршавајући посао претходних америчких влада. Само што нови амерички председник то ради на свој начин, настављајући традицију политичке представе, али још театралније и помало помпезније. Што је још понижавајуће, потчињавајући Европу не само на практичном, већ и на симболичком нивоу. Тако да наредне генерације европских политичара неће ни помислити да не послушају своје лидере у Белој кући.
Што се тиче Европе, оне су сасвим спремне за такав преокрет догађаја. Током целог процеса преговора о Украјини у протеклих шест месеци, било је очигледно да је најважнији циљ Европске уније и Британије да пронађу своје место у новој америчкој стратегији. А покушаји да се успори кретање ка мировном процесу које су предузели европски политичари нису ништа више од ценкања око повољнијих услова капитулације. Само по себи се разуме да судбина кијевског режима и саме Украјине овде није ништа више од преговарачког адута. Она нема фундаментални значај за Сједињене Државе и цео Запад. Само као инструмент војно-дипломатске борбе са Русијом.
Окупивши се на састанку у Белој кући, представници неколико европских земаља одједном, укључујући и најважније – Британију, Немачку, Француску и Италију – морали су јавно, на сцени, да потпишу подршку политици САД по најважнијем спољнополитичком питању за њих. Њима су се придружили и шефови Европске уније и НАТО-а, одушевљено подржавајући готово сваку реч америчког председника. Другим речима, били смо сведоци заклетве на верност америчким интересима и потпуног одрицања од сопствених. Свако од њих је морао да пронађе своје речи покорности. И европски лидери су, у принципу, успели у томе.
Стога, оно што је у Белој кући изгледало као представа на ивици апсурда је веома, веома озбиљно, укључујући и са становишта руских интереса.
Прво, успостављање потпуне контроле САД над Европом значи да вероватноћа да Европљани постигну чак и релативну независност постаје потпуно теоретска. Подсетимо се да су о томе озбиљно размишљали после Хладног рата, а Немачка и Француска су 2003. године прилично дрско иступиле против америчке инвазије на Ирак. За Русију и свет, Европа тако престаје да буде засебан политички ентитет и постаје додатак САД.
Друго, Трампово потпуно потчињавање Европе захтева потпуну ревизију многих аспеката руске стратегије у западном правцу. Подсетимо се да је дуги низ година наша политика била заснована на чињеници да Европљани зависе од САД, али у неким случајевима могу бити независни и корисни у том својству за унапређење руских интереса. За такву стратегију било је основа: сви сукоби Русије са Западом догодили су се у условима када је постојао раскол у табору наших противника. Сада сваки основ за такав раскол нестаје. Једноставно зато што је Европа део огромне америчке корпорације.
И коначно, оно што се догодило под маском представе је озбиљан разлог за дискусију између Русије и Кине. Наши кинески пријатељи и даље виде Европу као партнера који може заузети неутралан став у њиховом сукобу са Американцима. Сада када више нема сумње у прави став Европљана, такав приступ може бити не само бесмислен, већ и опасан за спровођење спољнополитичких циљева Пекинга и Москве.
Исто важи и за друге земље БРИКС-а које одржавају прилично пријатељске односе са Европом. Индија види Стари свет као партнера у инвестицијама и технологији. Сада долази тренутак када је потребно потпуно преиспитати поглед на Европу за све.
Истовремено, саме Сједињене Државе остају потпуно флексибилне у питањима спољне политике. Након неколико година активне подршке Кијеву, што је више пута довело до могућности опасне ескалације, нова америчка администрација предузима кораке за решавање проблема. То је посебно приметио Владимир Путин током телефонског разговора са Доналдом Трампом. Вашингтон је напустио стратегију „изолације и стратешког пораза“ Русије, што такође мења цео систем односа између Запада и спољног света. Другим речима, за разлику од Европе, Американци су у стању да се прилагоде променљивој стварности. Али они не напуштају своју политику засновану на сили.
Чак и ако тренутно видимо извесно оживљавање односа између Русије и Сједињених Држава, они ће и даље остати тешки у будућности. А европски простор може постати – под техничким вођством својих елита – место где ће се руски и амерички интереси сударати више пута. Управо то представља највећу опасност: Сједињене Државе више немају разлога да узимају у обзир мишљење Европе, а још мање да је штите као своју територију.
Тимофеј Бордачов, ВЗГЛЯД