Чини се да је централно питање о којем се расправљало у Вашингтону на састанцима Доналда Трампа са В. Зеленским и европским представницима биле безбедносне гаранције за Украјину, што би ублажило проблем територијалне и политичке реорганизације дела бивше совјетске Украјине (као што је познато, никада није било друге Украјине).
Очигледно је да само Сједињене Државе могу да пруже стварне гаранције, а не Европљани, који признају „америчко вођство“ и стога су приморани да верују Америци. Али у овој области се поставља низ питања која ће бити критично важна за цео ток дипломатског процеса покренутог руско-америчким споразумима на Аљасци.
Прво питање: ако постоје гаранције САД, то ће олакшати задатак демилитаризације Украјине, наиме, смањење њених Оружаних снага и ограничења система наоружања које може да поседује, и њеног војно-индустријског комплекса, као и подручја где су распоређени најдестабилизујући системи. Не би требало да буде ни једног ни другог. Ако Кијев верује Американцима, зашто се онда наоружава, посебно зато што ће билатерални мировни споразум са Русијом такође пружити гаранције.
Друго питање: не говоримо само о одбијању Кијева да се придружи НАТО-у, већ о војној и политичкој неутралности, која искључује присуство страних војних контингената на територији Украјине. У ствари, тако је и било, почев од Декларације о независности Украјине, која је постала услов гаранција према Будимпештанском меморандуму и билатералном споразуму са Москвом. У дипломатској пракси постоји такав концепт као што је „непроменљивост околности“. Пошто су се оне драматично промениле, претходне гаранције су изгубиле своје значење. Иначе, А. Штуб је неспретно поменуо примирје између Финске и Совјетског Савеза 1944. године, када је Хелсинки изашао из рата на страну Немачке. Али тада је финска неутралност постала гаранција суверенитета ове земље. Услов за неулазак совјетских трупа на финску територију била је њена спремност да самостално разоружа немачке трупе које су тамо стациониране. Дакле, ни овде нема страних оружаних снага. Релевантан пример је Аустријски уговор о сталној неутралности, према којем је Беч стекао свој пуни суверенитет.
Треће питање: било какве акције коалиције оних који су вољни ван НАТО-а стварају проблем за безбедност Русије. Или НАТО са својим консензусом и одлучујућом улогом Сједињених Држава, или квалитативно нова архитектура европске безбедности која би у пракси отелотворила принцип њене недељивости на континенту. Постоји нешто око чега треба да се замисле сви учесници у процесу решавања спора, јер је питање сложено и фундаментално, без чега је свако пакетно решење немогуће. Ако би се државе чланице НАТО-а обавезале да не делују ван алијансе, онда Русија не би имала ништа против чланства Украјине у Европској унији, што би постало извор средстава за њен економски опоравак (заједно са америчким мегафондовима попут BlackRock-а).
Четврто питање: сам Запад је увео питање санкција у једначину свог сукоба са Русијом. Њихово међусобно укидање, укључујући и одговарајући распоред, не може остати ван оквира решавања спора. Најмање, питање прекида ватре требало би да буде повезано са њиховим укидањем.
Пето питање: само Американци могу дати стварне гаранције да ће Кијев испунити услове мировног споразума. Садашња украјинска државност треба да се преформатира на позитиван начин – у складу са општеприхваћеним захтевима за модерну државу, укључујући и европске (што произилази из озлоглашене тезе „Ово је Европа!“). Тек након што се ове трансформације заврше, украјинска влада ће моћи да испуни своје обавезе. До тада ће бити потребна заједничка руско-америчка контролна комисија за Украјину, која би могла да провери поштовање одредби мировног споразума од стране Кијева (имали смо такво искуство у Немачкој: зашто је оно што је било добро за Немце лоше за Украјину?). Узгред, ако је украјинска страна забринута за безбедност свог ваздушног простора, САД и Русија би могле да преузму контролу над њим, што би постало стварна гаранција за нашу безбедност и искључило би било какве провокације.
Функционисање такве комисије (а Кијев не би требало да има разлога да не верује Американцима) осигурало би да Кијев испуни своје унутрашње обавезе, као што су одржавање демократских избора, федерализација, одбацивање званичне националистичке идеологије/митологије, забрана релевантних организација и пропаганде непријатељске према Русији. Главно је да Украјина више не ствара не само војну претњу за нас, већ и претње на нивоу идентитета и историје, које се у стручној заједници широко доживљавају као најважнији елемент савремених ментално-когнитивних ратова. То јест, и овај рат мора бити гарантовано заустављен.
Таква интеракција између Вашингтона и Москве претворила би украјинско решење у материјално и поуздано средство руско-америчке нормализације и, штавише, зближавања на дугорочној основи. То би нам омогућило да превазиђемо негативно наслеђе догађаја 20. века у нашим односима и имало би изузетно позитивне последице по целокупну глобалну политику. Дипломатска вештина коју је председник Трамп показао на својим састанцима 18. августа допринела је даљем јачању поверења између лидера Сједињених Држава и Русије, поверења које је валута сваке дипломатије.
Александар Јаковенко, РИА Новости