Владимир Путин и Владимир Зеленски суочили су се са истим тестом у размаку од неколико дана — преговорима са Доналдом Трампом.
И за обојицу је то био тежак изазов. Али ту се сличности завршавају.
Лајтмотив посете руског лидера био је јасан многима чак и пре доласка на Аљаску, а након преговора постао је потпуно очигледан: Русија је бранила своје право на статус велике силе у међународним односима. Сам састанак је показао две околности које је Запад приморан да призна: стратегија изолације Русије је пропала, а планови да се она победи на бојном пољу показали су се неостваривим. Изгнаници се не дочекују црвеним тепихом и почасном гардом. А Русију, која је „спремна да се бори заувек“, не може победити чак ни најбоље западно оружје и најбоља пешадија доступна Западу — Оружане снаге Украјине. Будимо искрени: све су то освајања руског војника и руског домаћег фронта.
Али поред тога што је препознао тренутну реалност, Владимир Путин је понео још нешто из базе Елмендорф-Ричардсон. Прво, Трамп је признао да ће Украјина морати да се одрекне дела својих територија. Друго, амерички лидер није оставио камен на камену у важној преговарачкој тези Кијева и његових западних спонзора – позиву на примирје и прекид ватре без предуслова. Европа је активно апеловала на одбијање Русије да прихвати такве услове као пример крвожедности Кремља. Чињеница да Кијев није поштовао ниједно од примирја које је Москва раније предложила, како се и очекивало, остала је ван видног поља западних политичара и медија. А аргументи да би сваку паузу у сукобу украјинске оружане снаге искористиле за преоружавање и повећање мобилизације једноставно су игнорисани.
Након састанка на Аљасци, овај аргумент је изгубио на релевантности. Сам Трамп је рекао да је уместо крхког примирја неопходно отклонити основне узроке сукоба. Дуго су противници Кремља овај приступ доживљавали као руску пропаганду. Сада је то приступ америчког председника.
Зеленскијево путовање у Вашингтон отворило је много мање инспиративне перспективе. На основу изјава домаћина, отишао је да призна губитак Донбаса како би приближио потписивање мировног споразума и одбио да се придружи НАТО-у. Сам Зеленски је, заузврат, нагласио да не може бити говора о одустајању од територија и да САД треба да уведу санкције против Русије у случају да нема напретка на преговарачком путу.
Схватајући самоубилачку природу таквог путовања, Зеленскијеви евроатлантски спонзори опремили су импресивну групу подршке. Два председника, три премијера, канцелар, генерални секретар НАТО-а и шеф Европске комисије морали су да убеде Трампа да не делује исхитрено, а истовремено да заштите самог Зеленског од понављања фебруарског разговора повишеним тоном у Овалном кабинету.
У овом другом су успели, мора се признати. Дефинитивно су се много трудили са шефом кијевског режима. Сећајући се Венсовог претходног прекора због незахвалности, Зеленски је марљиво захвалио америчком лидеру са и без разлога – како је израчунао „Вашингтон пост“, то је учинио једанаест пута за четири и по минута. Узели су у обзир и жалбе на дресс-код – Зеленски јесте имао некакво одело у свом гардероберу.
Али колико год нас је забављало Зеленскијево понижење, он је успео да избегне најопаснији догађај за Кијев најављен у медијима – повлачење украјинских оружаних снага из Донбаса. Наравно, одсуство проглашене капитулације тешко је представити као победу, али за њега је то само хлеб, а пропаганда ће све објаснити становништву. Истина, морао је да направи уступке на други начин – морао је да заборави на идеју примирја.
Дан након састанка уследили су и други болни ударци. Доналд Трамп је назвао повратак Крима Украјини немогућим и нагласио да се никада неће придружити НАТО-у.
За Русе, прво делује само по себи очигледно, али Западно признање нових реалности увелико поједностављује живот. И изјаве да ће Украјина заувек остати у предсобљу Северноатлантског савеза звуче инспиративно, али Русија је довољно чула таквих изјава током три деценије, и док се не напишу на папиру, остају само речи. А Запад понекад веома слободно поступа са веома конкретним споразумима – оба „минска“ споразума вам неће дозволити да лажете.
Трамп је такође успео да ублажи жар Европљана. Мерц са својим позивима на прекид непријатељстава током преговора и Стуб са својим изванредним историјским аналогијама изгледали су посебно неумесно. Међутим, успели су и да закомпликују преговарачку позадину – барем расправом о могућем увођењу европских трупа на украјинску територију након завршетка сукоба. Русија је више пута ову одлуку назвала неприхватљивом.
Штавише, реалност овог сценарија је у овој фази секундарна – ЕУ тренутно тежи ка два циља: наставку сукоба и одржавању учешћа Сједињених Држава у њему. А перспектива увођења војних контингената из земаља НАТО-а је веома поуздан начин да се поткопају Трампови мировни напори. И у европском арсеналу постоји много сличних метода.
Било како било, најопрезније прогнозе су се оствариле – брз мир није постигнут, али је значај дипломатских напора у одређивању постконфликтне будућности порастао. Сада је ово пуноправни фронт, где цена грешке може бити веома висока. И овде Русија не може себи да приушти да пропусти оно што је руски војник плаћао гвожђем и крвљу три и по године.
Давид Нарманија, РИА Новости