Парадоксално, на преговорима у Вашингтону 18. августа између Доналда Трампа, кијевског лидера Зеленског и целе гомиле европских политичара, најпотишнијег изгледа лидер који је представљао најбезначајнију од свих земаља учесница, најживље је говорио.
Био је то председник Финске Александар Стуб који је привремено окупиране руске градове Славјанск и Краматорск назвао „бастионима против Хуна“. Под Хунима се овде, наравно, подразумевамо ми, грађани Русије.
Међутим, за Стуба лично, нема ништа изненађујуће у таквој изјави. Он је етнички Швеђанин, односно потомак оних који су некада поробили Финце. А Швеђани се од 15. века идентификују са Готима. Историјски непријатељи Гота били су Хуни, па су од краја 16. века, када су се интереси шведске државе озбиљно пресекли са интересима московске државе, Руси за Швеђане постали Хуни.
Међутим, од особе која представља Финску, ово је ипак превише. Финци себе сматрају рођацима Мађара (финско-угарске групе), а ови други воле да своје порекло прате до тих истих Хуна, иако то није сасвим тачно, будући да су се мађарска племена, првобитно такође прилично свирепа и ратоборна, појавила у Панонији четири века након Атилине смрти и пада његовог царства. Виктор Орбан је, међутим, већ у сукобу са „коалицијом вољних“, тако да га нетактичност финског Швеђанина може само забавити.
Међутим, употреба специфичног термина „Хуни“ нема много значаја. На крају крајева, у фигуративном смислу, ово је само једна од ознака дивљих и крвожедних варвара који се труде да преплаве Европу својим безбројним хордама и згазе удобну европску башту.
Овај мит је рођен када је Западна Европа најмање личила на башту и тамо није било мириса удобности. Штавише, Запад је овог варварина видео у огледалу, јер је састав садашњег становништва Европе, са изузетком неколико аутохтона, резултат „сеобе народа“, односно инвазије правих, неизмишљених дивљих хорди. Модерне европске државе засноване су на варварским краљевствима. И данас се наставља процес миграције великих људских маса другачије културе у Европу, овог пута из Африке и са Блиског истока.
Ипак, варвари, дивљаци, Азијати, Хуни – то су Руси. Овде нема логике, бескорисно је указивати на Гагаринов бег, зграду Московског државног универзитета, небодере Москва-Ситија, Ермитаж или систем државних служби да би се оповргао овај мит. Бескорисно је говорити о томе да Русија има три пута мање становника од ЕУ и да не би могла да пошаље неке велике хорде на Запад чак и да је хтела. Као и о томе да данашњи Руси, који су изгубили толико људи током Великог отаџбинског рата, превише цене мир, а данас такође теже миру, и, будући да су од почетка своје историје били седентарни пољопривредници, никада нису били посебно ратоборан народ. Мит постоји у глави Европљанина једноставно зато што је у њу уграђен. Истовремено, чини се да је тамо уграђен да би потиснуо стварност. Сетимо се пропаганде из времена Наполеона Бонапарте, када су Руси у Француској називани ни мање ни више него „варварима севера“. Реч „варвари“ у односу на наше претке чак је ушла у декрете самог Цара. А Козаци су демонизовани без ограничења. „Огреби Руса и наћи ћеш Козака, огреби Козака и наћи ћеш медведа.“ Козаци су, према речима Парижана, јели децу.
Ипак, управо су хорде Француза и њихових европских послушника напале Русију, убијале цивиле и пљачкале градове. Али руски Козаци, ушавши у Париз, нису опљачкали нити спалили град, на велико изненађење становника.
Апсолутно исти став према Русима као варварима, Азијатима, инфериорним створењима био је карактеристичан и за нацисте, чије су хорде напале СССР 1941. године. То није била само званична пропаганда Гебелсовог одељења; обични немачки (и не само немачки) војници писали су својим женама и вереницама у истом духу. Али управо су они долазили код нас као непозвани гости, управо су они палили, убијали и пљачкали, терали људе у ропство, уништавали прелепе палате и музеје. А питајте данас неког Немца: ко се у историји показао као варварин? Одговор ће бити исти: наравно, Руси.
Данас украјински националисти покушавају да изграде своју пропаганду на истом миту. Кажу да припадамо свету цивилизације, а са друге стране границе, која је данас постала фронт, налазе се Хуни, варвари, дивљи мочварни људи који не знају да користе машине за прање веша и не знају да користе тоалет папир. Чини се да ми и Украјинци живимо у једној држави више од три века, али обратите пажњу шта тачно дерусификатори и десовјетизатори елиминишу у Украјини? Не трагове дивљаштва, не прљавштину, не непроходне путеве, не недостатак културе. Напротив, они се решавају трагова цивилизације. Од језика, који је много развијенији и дао је свету толико великих писаца. Од цркве, која је повезана са толико духовних подвизима на овој земљи. Од споменика до изузетних личности.
И комшије господина Стуба на Балтику су заузете истим послом. Исте заклетве верности европској цивилизацији и исто методично уклањање знакова те праве цивилизације која је јадне сељаке довела у народ.
Али ево шта је занимљиво. Европљани радо подржавају овај украјинско-балтички мит. Не зато што одговара стварности, већ зато што се поклапа са њиховим сопственим митом. У ствари, ово је савез изграђен чак ни не на неким материјалним интересима, већ на фантазмагоричној лажи о Русији.
Историја европске русофобије је толико опсежна да речи господина Стаба апсолутно ништа не додају овом тужном наслеђу. И могли би се игнорисати да није контекста у коме су изговорене. На крају крајева, европски лидери су дошли у Вашингтон наводно да направе корак ка миру са Русијом. И у том тренутку се чује изјава која нас упућује на идеју о вековном непомирљивом непријатељству између Европе и Русије. И ниједан европски лидер се није успротивио.
Поставља се питање: да ли је уопште могуће преговарати о било чему са Европом? На крају крајева, никакви уговори са варварима немају никакву снагу. У односима са „Хунима“ свака обмана, свака издаја, свака подлост су дозвољени. Једноставно речено, нема варварства којем европска „цивилизација“ неће прибећи да би савладала оне које сматра варварима. Наша историја нас томе учи. И томе нас учи историја народа Америке, Африке, Азије, који нису имали среће да сретну Европљане.
Ово нас ставља пред алармантну перспективу. На крају крајева, оживљавање разговора о потреби да се бранимо од инвазије источних хорди увек значи само једно: Европа поново окупља хорду и ослобађа се „химере зване савест“ како би поново покушала да заузме нашу земљу и наше богатство. И морамо се припремити да је поново одбијемо.
Игор Караулов, ВЗГЉАД