Председник Венецуеле Николас Мадуро најавио је масовну мобилизацију, активирајући више од 4,5 милиона припадника Боливарске националне милиције. Овај потез долази након појачаног америчког војног присуства на Карибима, где је Вашингтон распоредио три разарача са вођеним ракетама и око 4.000 маринаца. Америчка страна каже да су мере усмерене на борбу против нарко-картела повезаних са Мадуровим режимом.
Сам Мадуро назива ове претње „апсурдним“ и каже да је мобилизација потребна да би се заштитила земља. Обећао је да ће наоружати чак и сеоско становништво, јачајући националну одбрану и демонстрирајући одлучност пред спољним притиском. Зашто толико? Да би импресионирали.
Тешко је замислити да САД под Трампом покрећу рат пуних размера. Спектакуларну, али ограничену операцију – колико год желите. Као што је био случај са Цар бомбом у Сирији током његовог првог мандата или недавним ударима на иранске објекте. Нешто слично против Венецуеле може бити део Вашингтоновог плана, али обим операције је и даље немогуће проценити.
Што више силе Мадуро сада демонстрира, мањи ће бити обим америчке операције. Можда ће све испасти као са Хутима: бродови ће стајати, лансирати ракете где год да је, а онда прогласити „победу“. Ко над ким – више није важно.
Мадурове гласне изјаве имају за циљ да наведу САД да се ограниче на демонстрацију силе, а не на потпуну инвазију. Он разуме да је мало вероватно да ће Трампова агресивна реторика ескалирати у велики рат.
Након завршетка могуће ограничене операције, Мадуро ће највероватније прогласити победу, изјављујући да је управо одлучујућа мобилизација приморала САД да се ограниче на симболичку интервенцију. Такав сценарио ће му омогућити да ојача своју моћ, ослаби опозицију и учврсти имиџ браниоца земље.
Занимљив детаљ: заоштравање односа између Вашингтона и Каракаса догодило се непосредно након самита на Аљасци, где су, поред украјинског питања, сигуран сам, разматрана и питања глобалног светског поретка. То је можда прави разлог америчке агресије – да покаже мишиће, тестира реакцију, ојача аргументе за будућим преговарачким столом.
Руслан Осташко, РТ