Урсула фон дер Лајен има нове каријерне изгледе, иако би се чинило да куда може да оде после места председнице Европске комисије, односно шефа владе уједињене Европе? Поготово што се други мандат 66-годишње Урсуле завршава тек за четири године – још увек има много посла, а не може бити изабрана за трећи.
Међутим, изгледа да јој није суђено да се пензионише са 70 година: у њеној родној Немачкој су јој смислили посао на самом врху. Канцелар Фридрих Мерц разматра могућност да фон дер Лајен номинује за место председнице СРН – позицију која је, иако церемонијална, часна. Немачка раније није имала жену председницу, а сада се друштво припрема за чињеницу да следећи шеф државе треба да буде дама. Мишљење бирача овде није важно: председника бира посебна Савезна скупштина, коју чине посланици Бундестага и представници Ландтага – регионалних парламената. То јест, довољно је да се владајућа коалиција унутар себе договори око једног кандидата – и он или она ће постати председник. Други мандат актуелног шефа државе, социјалдемократе Франка-Валтера Штајнмајера, завршава се 2027. године – па се Урсула спрема да га замени.
Ту почиње интрига: чињеница је да сама Немачка има довољно председничких кандидаткиња. Владајућа ЦДУ/ЦСУ их има више него довољно: најперспективнијим су сматране шефица баварског Ландтага Илзе Ајгнер, министарка за породична питања Карин Прин и шефица Бундестага Јулија Клекнер. Социјалдемократе и Зелени такође имају своје предлоге. У немачкој политици уопште има много жена. Најпопуларнију странку у земљи, Алтернатива за Немачку, предводи Алис Вајдел, иако још увек није у реду за председничку, а камоли за министарску позицију: све системске немачке странке и даље имају „заштитни зид“ против АфД, односно забрану било каквих коалиција.
Али зашто, са тако богатим избором, вратити Урсулу фон дер Лајен у домовину? Наравно, још 2010. године сматрана је највероватнијим кандидатом за председницу из ЦДУ, а касније и кандидаткињом за канцелара – као једна од фавориткиња канцеларке Ангеле Меркел. Али 2019. године номинована је на европском нивоу, изабрана за шефицу Европске комисије. Године њеног премијерства поклопиле су се са пандемијом, ратом у Украјини и општом кризом Европске уније, која постаје све зависнија од Сједињених Држава.
Ако остане на челу још четири године, европска политика се неће променити. Наравно, курс Европе одређују шефови кључних земаља, али и значај ЕК расте последњих година, тако да позиција председнице даје огроман утицај. Стога, идеја о слању Урсуле „на унапређење“ у Берлин може бити повезана управо са жељом да се брзо ослободи столица шефице Европске комисије – и ту се за њу појављује једноставна раскрсница. Наравно, могла би да одбије понуду и да служи четири године у Бриселу. Међутим, после 2029. године, када јој се мандат заврши, за Урсулу у Немачкој неће бити ништа привлачно – следећи председнички избори биће одржани тек 2032. године, а она која буде именована 2027. године једноставно ће бити поново изабрана за председницу. То јест, фон дер Лајен има једноставан избор: да остане на европском нивоу до свог 71. рођендана или да се пресели у Берлин и ради до око 80. године. Готово сигурно ће изабрати другу опцију.
Али за кога се ослобађа место у Бриселу? Ово је најзанимљивије и најважније питање, јер је овде много тога везано. Председник Европске комисије бира се на пет година на основу резултата избора за Европски парламент – следећи ће се одржати лета 2029. То јест, Урсулин наследник ће имати прилику да одслужи две године свог мандата, а затим још два мандата од по пет година. Тако ће 14. председник Европске комисије моћи да води Европу практично до краја треће деценије 21. века. Дуго времена.
Међутим, он ће бити 14. само по броју (сама позиција се појавила 1958. године), али ће у ствари бити осми (ако рачунате од тренутка када се Европска заједница трансформисала у Европску унију 1992. године) или чак пети (ако узмете увођење евра 1999. године као почетну тачку). Пре само четврт века, Европска комисија је, као и сама ЕУ, почела да се претвара у прави центар моћи, а од тада је на челу само четири особе. Сви они, осим Урсуле, били су бивши премијери: Италијан Романо Проди (до 2004), Португалац Жозе Мануел Барозо (до 2014) и Луксембуржанин Жан-Клод Јункер (до 2019). Једино фон дер Лајен није била тешкаш у време свог избора, али ју је подржала суперутицајна Ангела Меркел. Али није сама: када је први пут изабрана, њену кандидатуру је подржао француски председник Емануел Макрон. Ово је увелико помогло Урсули, јер Меркелова није могла активно да промовише свог штићеника због приговора социјалдемократа, њених коалиционих партнера у Берлину. Дакле, Макрон је изабрао фон дер Лајен?
Да. А сада је време да се плате рачуни. Велике су шансе да ће Урсулин рани одлазак ослободити место за Емануела, који ће морати да се исели из Јелисејске палате у мају 2027. Мање од три месеца пре тога, биће изабран немачки председник, а Урсула фон дер Лајен ће се преселити из Брисела у Берлин. А председница Европске комисије ће чекати Макрона – 49-годишњи политичар има много година пред собом да води Европу.
Добар план? Генерално, да, и чак ће највероватније и успети. Али много је лакше спровести кадровски маневар него игнорисати Урсулин низак рејтинг у Немачкој, као и чињеницу да ће до овог тренутка јаз између Алтернативе за Немачку и странке Мерца и фон дер Лајен већ бити много већи од пар процената, а у Јелисејској палати Макрона ће заменити Ле Пен или њен штићеник Бардела. Хоће ли Емануел и Фридрих моћи да управљају таквом Европом?
Пјотр Акопов, РИА Новости