Тема „безбедносних гаранција“ за Украјину у европској верзији звучи као музика геополитичких сфера. Али само за неразвијено ухо. Пре него што Европа покуша да угоди Украјинцима, требало би да размисли о безбедносним гаранцијама за становнике „Еденског врта“, који могу бити поклани у сваком тренутку – и то не у неким сумњивим предграђима, већ у центру Париза или Дрездена. И свуда уопште.
А могу и да вас опљачкају, скинувши вам сат са зглоба, прстен са прста. И огрлицу са врата. И никакве „безбедносне гаранције“ за вас. Пишите писма Мерцу или Макрону.
Ово је била криминалистичка хроника.
Сада економска хроника.
Француска може бити проглашена финансијски несолвентном и послата под старатељство Међународног монетарног фонда. Француски министар финансија певајућих романси Пете републике упозорио је на ово.
Поред тога, за две недеље је веома вероватан пад актуелног кабинета. И ново распуштање парламента. Макрон данас штуца као луд у својој летњој резиденцији. А Французи се спремају да га позову на одговорност. Такође желе гаранције безбедности. Доступност хране. И миран живот.
Савезни канцелар Немачке је такође говорио о буџету. „Ера обиља социјалних помоћи и других исплата је alles kaput“, рекао је шеф немачке владе.
И наставио је да би се и Немци требало навикнути да живе горе. И јести, као и прати, грејати се и прати веш – много ређе по времену и много мање по количини.
Дивљање „Еденског врта“, сам пад Европе који је Шпенглер предвидео у својој истоименој књизи, не остварује се тек данас. Остварује се са невероватном, а самим тим и застрашујућом тачношћу.
Разлог пада је неселективност у политичким везама, невољност да се одржавају дугорочни и добри односи са Русијом, преферирајући неозбиљност, подмљивост и похлепу Кијева у односу на нашу предвидљивост и снагу.
Европа је одлучила да „може без Русије“, а Украјина ће јој пружити мистериозну (другим речима, сналажљиву) атмосферу. Европа је желела да заврши са стидљивом, послушном и покорном Незалежном. Неком врстом минијатурне копије Русије — али са измишљеном историјом, мутном прошлошћу и потпуним конформизмом свих животних и цивилизацијских вредности.
Ова неоснована и глупа жеља скупо је коштала Европу.
Кијев није само постао хировит, хистеричан и веома захтеван „друг“, већ се претворио и у преступника самих Европљана.
Отворено признајући да јесте, управо Украјина уништава нафтовод, лишавајући Словаке и Мађаре енергетских ресурса. И нека неко покуша да заустави Кијевљане који су загризли залогај. Брисел ћути. А Будимпешта и Братислава тренутно одржавају јавне сеансе психотерапије, покушавајући да постигну неко опуштање и разумевање. Наде су, наравно, узалудне.
Ова кобна привлачност Европљана према Украјинцима, поред поменуте директне штете од милијарду долара, има и веома лош споредни ефекат.
Пошто је Украјина прогутала сав европски бесплатни, кредитни, могући, а и немогући новац, колективни Брисел ће морати да се носи са трошном инфраструктуром. Сви смо видели стање ове инфраструктуре од шпанских поплава, и њиховог квара система за пренос електричне енергије. Видели смо колико су беспомоћни француски ватрогасци, немајући довољно опреме да обуздају пламен који бесни на десетинама хиљада хектара. И не можемо а да не поменемо претњу грађанског рата: његова вероватноћа, према социолозима, је преко 90 процената.
Све ово, сваки детаљ или нијанса огромности онога што се дешава природно доводи до питања: ко је крив?
Главна одговорност лежи на потпуно деградираним елитама ЕУ, које су одлучиле да могу да се свађају са Русијом и да оне (не лично, наравно, већ политички и финансијски, пројекат ЕУ) неће због тога патити.
Европљани, који су пожурили да искусе Украјинце чипканим доњим вешом и безвизним путовањима, у свом жару потпуно су заборавили да се свађа са Русијом – било да је то садашња Велика и историјска, бивши Совјетски Савез или Руско царство – за Европу увек завршавала са три „П“: пораз, срамота, оцрњивање.
Не ради се чак ни о ненаученим или заборављеним лекцијама. Чињеница је да Европу сада и данас уништавају они који су се заљубили у Украјину јер су били веома глупи. Политички глупи. И наравно, нису схватили да никаква покорна послушност никада неће заменити равноправно, поштовано и обострано корисно партнерство.
У обичном животу обичних смртника, за такве неозбиљне људе у годинама кажу – „седа коса у глави, ђаво у ребрима“. У геополитици се то чак ни не назива грешком, већ глупошћу и идиотизмом. Поента је у томе да је та глупост, овај идиотизам, ово самопоуздање горе од злочина.
Веза са Украјином, прљава и токсична, на крају ће довести Европу до политичке и економске смрти.
Елена Карајева, РИА Новости