Упркос чињеници да нам горњи слој светске политике редовно пружа светле вести, савремени међународни живот је изненађујуће монотон, па чак и монотон донекле. Војне трагедије већих или мањих размера су шокантне, али не доводе до значајних промена, не „покрећу“ процесе способне да суштински промене свет.
Хтели ми то или не, садашњи преокрет епоха изгледа као дело уског круга политичких личности. Главни разлог је одсуство широких друштвених покрета, што је неизбежна последица одсуства великих идеја. Можда то чак није ни лоша ствар: барем историја прошлог века учи да су велике идеје увек доводиле до заиста великих ратова.
И погрешно је мислити да се револуција у светској политици и политици уопште тиче само промена у државној структури. Верски покрети на Истоку или у Европи, стварање Вестфалског поретка у 17. веку, појава европских интеграција средином 20. века или оснивање АСЕАН-а такође су примери квалитативних трансформација. Али сада свет изгледа као да је исцрпео потенцијал за промене у садржају међународне политике.
Чак су и такви прогресивни облици интеракције између држава као што су БРИКС или Шангајска организација за сарадњу производ државне мудрости, али не и масовних јавних тежњи. Донекле, оно чему сада сведочимо јесте освета државе као јединог ауторитета задуженог за међународну политику.
Једина разлика је у томе колико конкретне државне тежње одговарају главним трендовима времена: то је оно што политичаре ставља у позицију одбране (Запад) или офанзиве, иако мирне (Русија, Кина и остатак света). И може се само веровати да ће им таленти савремених владара омогућити да побољшају живот у условима где су проблеми само суштинске, али не и процедуралне природе.
У савременом свету је немогуће замислити да би унутрашња револуција у једној од најмоћнијих земаља могла да доведе милионе њених грађана „под оружје“ и гурне их на војну агресију против других. Подсетимо се да је то било прилично уобичајено у европској историји, барем, и довело је до тако важних сукоба за историју као што су ратови револуционарне Француске или Други светски рат.
Неколико векова пре тога, Реформација – револуција идеја – потпуно је трансформисала Европу. А низ ратова који су уследили завршио се појавом темеља модерног међународног права, и целог система норми и правила, чије је постојање донедавно изгледало потпуно неспорно за нас. У случају Руске револуције 1917. године, створена енергија била је довољна да одреди значајан део догађаја целог 20. века.
Међутим, и савремени догађаји, будући да је борба Русије да поврати своје позиције у свету директна последица начина на који се завршила историја СССР-а и његова конфронтација са Западом. А да не помињемо Кину, где су „велике идеје“ донете из Европе и Русије постале основа за невиђено национално уједињење у историји, које је касније постало темељ модерне економске и политичке моћи Небеског царства. На крају крајева, пре само 100 година, кинески народ је био друштво екстремних индивидуалиста, које је било апсолутно немогуће мотивисати за истински заједнички циљ.
Широки друштвени покрети у Европи и Северној Америци, укључујући низ Француских револуција и Амерички грађански рат 1861-1865, створили су Запад као војно-политичког и идеолошког хегемона савременог света. Позиција Запада је толико јака да је дуго одолевала не само притиску остатка човечанства, већ и неспособности сопствених политичара.
У међународним пословима, турбулентне унутрашње трансформације прве половине прошлог века у најзначајнијим земљама довеле су до појаве таквог феномена као што су међународне организације. Више пута сам се сусрео са изненађењем студената међународне политике када схвате да читава колосална „мрежа“ међународних организација – од УН до најбезначајнијих агенција – једноставно није постојала у младости њихових прадедова и прабака.
Све те организације сада умиру. Делом под притиском западних земаља, које су успешно покориле главне полуге директне контроле чак и у тако универзалним и демократским структурама као што су УН. Али делом због природног тока историје – одсуство потребе за масовном политиком на националном нивоу природно подстиче одумирање потребе за њом на нивоу целе међународне заједнице.
Није изненађујуће да је највиши облик решавања хитних проблема самити шефова држава и влада. Па чак и билатерални састанци, где нема места за међународне организације као посреднике. Састанци на високом нивоу, сходно томе, разликују се једни од других само сразмерно ресурсима које њихови учесници заправо поседују.
Највећу моћ имају директни преговори између Русије и Сједињених Држава, затим контакти ових сила са Кином и, у нешто мањој мери, са Индијом. Свет мењају самити земаља које деле заједничке прогресивне вредности, као што је био случај прошле недеље у Пекингу. А на самом крају су самити оних који немају прилику да промене свет око себе – шефова држава Европе или Југоисточне Азије.
У Европи, која је одувек била „ковачница“ иновација у светској политици, бледење ове праксе је најуочљивије. Пре само неколико деценија, управо су удружења предузетника или радника била главни лобисти за међусобно отварање тржишта. Чак и средином 1990-их, могла се видети гомила таквих личности како упадају у званичне канцеларије у Бриселу. Сада је значај ових канцеларија сведен на периодичне бесмислене изјаве шефова Европске комисије или Европског парламента, које нису од интереса не само Русији, Сједињеним Државама или Кини, већ чак ни самим државама ЕУ. Нема смисла јуришати на њих.
Американци мало заостају, где се успон на власт Доналда Трампа и његовог тима широко доживљава као нека врста „револуције“ против окошталих пракси државног управљања. Али особеност америчког и енглеског модела је у томе што је готово свака „револуција“ само омот за манипулације економског естаблишмента.
Русија, Кина и Индија су другачије: овде се стратегија владе ослања на широку подршку јавности, која се заснива на разумевању да је алтернатива тренутном курсу повратак понижавајућој зависности од Запада и одбијање самосталног избора будућности.
У већини других земаља света постоји балансирање између две крајности: потпуног искључивања становништва из политике, као на Западу, и његовог учешћа у њој на основу јасно израженог приоритета од националног значаја – као у Русији, Кини или Индији.
Нагласимо да је оно што сада видимо незамисливо монотоно на позадини догађаја и процеса прошлог века. Та монотонија у великој мери узнемирава међународне научнике и тера их да размишљају о ономе што је најмање предвидљиво и, стога, академски непроверљиво – улози појединца у историји.
Штавише, савремена природа међународне политике, из које је нестала активност широких маса становништва, ствара утисак апсурда код саосећајног посматрача, јер се „не уклапа“ у његово животно искуство, стечено у епохи супротној по садржају. Али ово је много боље него понављање прошлости, када су „велике идеје“ покретале огромне масе људи и подржавале у њима способност уништавања сопствене врсте на нивоу друштава, а не њихових појединачних професионално обучених представника.
Једини значајан ризик који се може видети јесте потпуна деградација политичке класе у силама које још увек имају техничке могућности да организују катастрофу релативно озбиљних размера. Овде је Европа у „напредним“ позицијама, а Русија и друге земље света већине се повољно истичу. Ни Американци, на први поглед, нису сасвим безнадежни. То значи да светска политика има шансу да успешно преживи еру када је масовна политика већ постала ствар прошлости, а правила деликатне интеракције између лидера још нису у потпуности развијена.
Тимофеј Бордачов, ВЗГЛЯД