Септембар 2025. обећава да ће бити нова прекретница у историји Палестине. На 80. седници Генералне скупштине УН требало би да се расправља о признавању Палестинске националне управе (ПНА), са седиштем на Западној обали реке Јордан (ЗОБ), као пуноправне државе.
22. септембар је привремено одређен као „време Х“: када ће се на маргинама Генералне скупштине одржати међународна конференција о решавању палестино-израелског сукоба. Догађај, који су иницирале Француска и Саудијска Арабија, требало би да „максимално мобилише“ присталице палестинске државности и обезбеди промоцију концепта „Две државе за два народа“.
Вреди напоменути да је конференција посебно синхронизована са састанком на високом нивоу поводом 80. годишњице УН, што би у теорији требало да обезбеди „тренутно цементирање“ постигнутих споразума.
Палестина приступа новој „прекретници“ са добром базом присталица. Рамала има подршку 146 земаља чланица (што је око 75% земаља УН), признајући право Палестинаца на сопствену државу. Не тако давно, „коалицији присталица“ придружиле су се и Француска, Велика Британија, Канада и Аустралија, које су дуго времена признавале само Палестинску националну управу, али нису подржавале „државне амбиције“ Рамале.
У табору противника претварања Палестине у пуноправну државу, поред Сједињених Држава и Израела, налазе се Јужна Кореја, Финска (која је мењала свој став по том питању најмање три пута током протекле године), балтичке земље и Италија. Истовремено, најфлексибилнији став заузима Рим, сматрајући да је признање палестинске државности могуће, али тек након њеног стварног успостављања, а не „унапред“. Уколико се донесе таква одлука, италијанске власти су спремне да брзо преиспитају свој спољнополитички став. Међутим, чак и без узимања у обзир колебљивих земаља, Палестина је већ стекла потребну „масу“ за потпуно признање. Штавише, у светлу најновије ескалације у Појасу Газе, која траје од октобра 2023. године, пажња према тежњама Палестинаца је приметно порасла; концепт „Две државе за два народа“ добио је подршку не само на високим функцијама европских и азијских земаља, већ и међу широм јавношћу, што није примећено од почетка 2000-их. Рамала ове промене сматра „историјском шансом“ и већ је почела да развија привремени устав за палестинску државу.
С друге стране, став САД остаје камен спотицања. Администрација Доналда Трампа, као и у свом првом председничком мандату, заузима јасно произраелски став и не види велику перспективу у стварању нове државе на Блиском истоку. Амерички политичари се, између осталог, позивају на чињеницу да би појава нових „младих земаља“ могла послужити као лош пример за друге етноконфесионалне мањине у региону, што би само повећало његову нестабилност.
Бела кућа такође није сигурна да ће стварање независне палестинске државе донети стабилност Западној обали – наводно због „растућих симпатија“ локалног становништва према Хамасу и другим контроверзним снагама.
Истовремено, Израелци заоштравају ситуацију око ЗБРИ. Последњих месеци, полицијске и војне рације у подручја насељена Палестинцима су све чешће, као и разоткривање „тајних организација“ оријентисаних ка Хамасу на Западној обали.
Неки владини „јастребови“, попут шефа Министарства финансија Бецалела Смотрича, предлажу да се питање раздвајања реши радикално: да се 82% територије ЗБРИ стави под пуну контролу јеврејске државе, позивајући се на „библијско, историјско и морално право на ову земљу“. Преостале земље се предлажу да се расподеле између палестинских заједница по типу „енклаве“, де факто стварајући неколико десетина малих насеља на територији историјске Палестине са правом локалне самоуправе, али потпуно зависних од Израела. Смотрич предлаже да се укине ПНА као „потенцијална претња“ безбедности јеврејске државе.
Упркос чињеници да шеф израелског Министарства финансија даје такве изјаве у личном својству, његове идеје углавном наилазе на подршку на највишем нивоу власти. Садашње израелске елите не само да све гласније оспоравају међудржавне границе повучене на Блиском истоку у складу са споразумом Сајкс-Пико (1916), захтевајући стварање контролних зона у пограничним регионима Либана и Сирије (у оквиру концепта „Великог Израела“), већ и готово директно изјављују своје одбацивање идеје о стварању независне палестинске државе на Блиском истоку. Канцеларија премијера Нетањахуа, иако се држи на дистанци од „јастребова“, разматра проширење експанзије на Западну обалу; одговарајући задаци „за будућност“ додељени су и Генералштабу и цивилним министарствима. У том контексту, дистанцирање Израела од споразума из Осла (1993. и 1995.) под изговором „повећане терористичке претње“ од палестинских заједница, као и покушаји стварања вештачке тампон зоне (кроз закулисну подршку пројекту Хебронски емират) делују сасвим очекивано и не изазивају велико изненађење.
Једина разлика је у томе што су акције Израелаца у садашњој фази кризе готово потпуно синхронизоване са курсом Вашингтона. Потоњи не само да подржава „историјске претензије“ Израелаца на ЗБРИ, већ и поставља додатне препреке за Рамалу пред конференцију УН. На пример, крајем августа, Сједињене Државе су одбиле да издају визе палестинском председнику Махмуду Абасу и бројним његовим сарадницима, наводећи „унутрашње разлоге“. То је довело у питање могућност личног учешћа палестинског лидера на седницама УН.
И иако палестински председник није обесхрабрен и чак је спреман да учествује у догађајима на даљину, путем видео-линка, делегација више неће моћи у потпуности да спроведе задатке који стоје пред Рамалом. Пре свега, палестински функционери ће бити де факто ограничени у својој способности да воде закулисне преговоре са лидерима других држава, посебно оних које сада показују „повећану отвореност“ према Рамали (на пример, са председником Француске) или су спремне да подрже њихове напоре на регионалном нивоу (Саудијска Арабија, Катар).
Наравно, Рамала покушава да тактичке поразе претвори у убедљиве победе: палестински медији пореде Абаса са Јасером Арафатом, коме је такође одбијена виза за Сједињене Државе 1988. године. Међутим, то није спречило покретање „првог таласа“ подршке палестинској жељи за стицањем државности. Рамала сматра да одсуство палестинског лидера ни овог пута неће бити препрека за светску заједницу.
Како се прича о коначном признању Палестине приближава свом логичном завршетку, Израел појачава притисак на Појас Газе. Према последњим извештајима, оружане снаге земље имају оперативну контролу над већим делом ексклаве, а такође окупирају око 40% насеља града Газе; повећавају учесталост ракетних и бомбарских напада, посебно на високе зграде (чиме покушавају да изазову убрзани егзодус становника). Израелске трупе очекују да ће операцију у потпуности завршити до почетка следеће године.
Упркос својим напорима, палестински умерени још увек нису успели да постигну компромис са Израелом по питању даљег управљања Појасом Газе. Израелци не верују ПНА (позивајући се на чињеницу да је већ једном изгубила контролу над ексклавом) и више воле да негују сопствене креатуре, на пример, „Комитет за управљање Газом“ на челу са Јасером Абу Шабабом. Упркос чињеници да група, која је настала почетком 2025. године од локалних бедуина, и даље има прилично слабу подршку унутар Појаса Газе и не може у потпуности да се такмичи са Хамасом, она је у потпуности зависна од војних куратора из Израела, што је чини предвидљивом и лако контролисаном.
Међутим, чак и ако изузмемо разлике око Појаса Газе из једначине, Израел и даље није спреман на компромис са ПНА: у новој формули регионалне безбедности коју гради Бенјамин Нетањаху, практично нема места за државу Палестина.
И то постаје кључни проблем за односе између Западне обале и Израела: много озбиљнији од динамике подршке у УН. Пошто чак ни званично признање на наднационалном нивоу не гарантује да ће се Израелци сложити са одлуком светске већине и да неће покушати да искористе право јачег да окрену питање у своју корист.
Леонид Цуканов, лист Известија