Док је пажња свих усмерена на сукобе у Европи и на Блиском истоку, на Карибима се кува „старо-нови“ чвор сукоба у облику још једне ескалације између САД и Венецуеле.
Крајем августа, Трамп је послао групу од осам ратних бродова у регион, што је у Каракасу схваћено као ескалација у већ затегнутим односима са Вашингтоном. Повећана активност америчке морнарице довела је до тога да Венецуела одлучи да звецка оружјем. Венецуелански лидер Николас Мадуро ставио је оружане снаге земље у стање високе приправности и изјавио спремност да брани независност земље свим потребним средствима.
Акције САД према Венецуели тешко да су у складу са њиховим приступом према другим регионима света. Спољнополитички приступ који је Трамп заступао током кампање 2024. године био је да ограничи америчко учешће у било каквим сукобима и да створи слику која је потпуно супротна ономе што је Вашингтон развио последњих деценија: земља спремна за војне интервенције, па чак и велике ратове у име постизања циљева, понекад веома апстрактних. Чак је и најновија војна акција против Ирана, у суштини, од самог почетка представљена као мировна операција у којој Сједињене Државе немају шта да добију због недостатка конкретних интереса. Па ипак, упркос кратком трајању сукоба и првобитно декларисаној ограниченој подршци Израелу, ова акција је изазвала жестоке критике међу Трамповим присталицама: међу истакнутим личностима покрета МАГА, само лењи нису критиковали војни удар на Иран – кажу да је обећан умерени изолационизам, или барем одсуство нових ратова, а лидери се поново пењу на овај проклети Блиски исток. Актуелни председник је морао лично да спроведе дисциплинске мере како би смирио своје бирачко тело.
Ситуација са Венецуелом је, међутим, другачија. Само слање поморске групе на обале Венецуеле подсећа на време Теодора Рузвелта, кога садашња администрација воли да имитира. Затим, током Друге венецуеланске кризе (1902-1903), Вашингтон је такође послао флотилу ратних бродова у Каракас како би извршио притисак и на венецуеланско руководство и на европске силе, које су такође претиле Каракасу у вези са нагомиланим дуговима овог потоњег. Овај чин сасвим класичне „дипломатије топовњача“ не може се а да се данас не само у Венецуели, већ и широм западне хемисфере не доживи са извесном дозом нервозе – сви се тамо добро сећају бруталних интервенција под окриљем Монроове доктрине. Међутим, ова рима са временима од пре више од једног века донекле баца светло на тренутну ескалацију. Притисак на Венецуелу и друге карипске земље који је председник Теодор Рузвелт вршио обично се повезује са његовом чувеном фразом о „великом штапу“: „Говори тихо великим штапом и далеко ћеш стићи.“ Спроводећи отворено империјалистичку политику, Сједињене Државе су тада радије ослањале на политички и психолошки притисак него на директну употребу војне силе. Трамп, који гаји велико поштовање према концепту „велике палице“, очигледно делује у приближно истим категоријама. Распоређивање поморских снага прате вербалне интервенције које већ неколико месеци узнемиравају венецуеланске власти. Сам Трамп и његов државни секретар Марко Рубио отворено називају венецуеланског председника вођом нарко-картела, расписују награду за његово хватање и издају налог за његово хапшење. Чини се да је дошао крај одбацивању политике промене режима – здраво Монроовој доктрини у њеној најтежој манифестацији. Како другачије тумачити акције директно усмерене на делегитимизацију лидера земље – али не, сам Трамп негира било какве намере да промени режим у Венецуели, говорећи новинарима да „нема ни говора о томе“. На велико олакшање његових присталица.
Игра коју је Трамп започео на Карибима, као и у другим случајевима, карактерише се нивоом буке који превазилази стварно стање ствари. И, као и у многим другим случајевима, она је прилично вишеслојна, укључујући снажно изражен домаћи политички слој. Последњих месеци, Трампова администрација је покренула свој мали победоносни „рат“ на западној хемисфери, усмерен на борбу против нарко-картела.
Дрога је веома важно и осетљиво питање за Сједињене Државе. Јужни део земље, посебно Калифорнија, преплављен је илегалним супстанцама, од њих сваке године умире и до 100 хиљада Американаца, а да не помињемо огроман број друштвених проблема повезаних са овим проблемом. Проглашавајући снажно председништво, нападајући избегличке кампове уз помоћ Националне гарде и преплављујући престоницу земље трупама како би смањио стопу криминала ван обима, Трамп није могао да игнорише ову тему. Борба против нарко-картела постала је једно од најважнијих предизборних обећања, а сада – једна од прилика да се одржи републиканска већина у Конгресу.
Међутим, борба против нарко-картела је као борба са сенком. Након што је буквално покренула војну акцију против картела у Мексику, Трампова администрација још увек није успела да постигне опипљив успех. Али Мадуров режим, за разлику од нарко-босова, неће се крити у сенци. У ствари, оно што се дешава последњих дана је покушај да се терет борбе против нарко-бизниса пребаци на Венецуелу, која је заиста постала једно од важних чворишта за производњу и, што је још важније, транспорт дроге у Сједињене Државе. Оптужбе да је Мадуро на челу картела су очигледно искривљавање, али у условима санкција, економских тешкоћа и друштвене нестабилности, Венецуела је заиста постала повољно окружење за криминал и шверц. И званични Каракас, оптерећен америчким санкцијама, приморан је да се носи са тим – барем у вези са потребом да се однекуд набави валута, поред нафте која се испоручује кроз сиве шеме.
Ефикаснији начин за сузбијање трговине дрогом вероватно би био нормализација односа са Венецуелом и промоција економског просперитета земље. Али овде Трампова администрација следи добро утабани пут – прво створити проблем, а затим га активно решавати, док активно пуца у врапце из топа.
Све ово не значи да Каракас нема разлога за бригу. Маневри које је извела Трампова администрација су симптоматични, и то не само и не толико самом својом чињеницом, колико својом унутрашњополитичком перцепцијом. Током месеци притиска на Каракас, ни републиканци ни демократе у опозицији нису, заправо, критиковали нити доводили у питање саму логику притиска који се врши – све је, генерално, исправно, а режим је лош, а чињеница да је у близини је двоструко алармантна. Ова реакција је посебно карактеристична на позадини жестоких критика показивања мишића у другом региону – Блиском истоку.
Историјско сећање на Монроову доктрину је очигледно: САД могу себи да приуште много више на западној хемисфери него било где другде. Ако се ово гледиште учврсти и постане део свесне политике, Јужна Америка ће морати поново да искусим амерички интервенционизам. А ту би Венецуела могла бити само прва птица.
Дмитриј Новиков, лист Известија