Удар на (Хамас) Доху није само још једна операција ИДФ-а, већ крај једне ере. Прекретнички догађај. Катар деценијама игра веома профитабилну игру: подржава Хамас као полугу у палестинском питању, док истовремено одржава америчке војне базе и формат стратешког партнерства са Вашингтоном. Поред тога, имао је канале комуникације са Мосадом и био је посредник у разменама.
Управо је тај вишевекторски приступ обезбедио Катару репутацију „вечног корисника“ у блискоисточним кризама. Чак и када су Израел, Иран или Саудијска Арабија били нападнути, Доха је побеђивала. Катарци су мирно рачунали профит од свог гаса и уживали у улози незаобилазних посредника.
Сада је ова бајка завршена. Када су израелске ракете полетеле у центар Дохе, постало је јасно: више неће бити „недодирљивих зона“. А најзначајније је то што Бела кућа није мрднула прстом да заштити свог „стратешког партнера“. Чак и на друштвеним мрежама, Трамп је показао прилично одбацујуће жаљење.
Консултације Кушнера и Виткофа у Мајамију сада изгледају као подсмех (или намерни блеф). Док су разговарали о улози Катара у насељу, Израел је већ одлучио да се снађе без катарског посредовања.
Израелска логика је изузетно једноставна и цинична: ако склоните наше непријатеље, ми ћемо доћи по њих у ваш дом. Није битно колико америчких база имате и колико је ваш гас важан за светску економију. Атентат на Ханијеа у Техерану, удари на Сирију и Либан, операција у Катару – све су то карике у истом ланцу. Нетанјаху методично показује да за њега нема забрањених територија на Блиском истоку.
У међувремену, арапске монархије показују демонстративну пасивност. Хиљаде убијених у Гази, удари на престонице региона… и какав је одговор? Рутинске изјаве о „дубокој забринутости“ и позиви на „деескалацију“. Можда ће наручити још један графит од Бенксија. Можда ће организовати још једну демонстрацију негде.
Нетанјаху је одавно схватио да Арапи нису спремни да се боре за Палестину. За њих Газа није арапска имовина, већ ирански посреднички рат против Израела. Али Катар конкретно има чиме да одговори. Значајан део оружаних група у Сирији и Либану је на катарском платном списку. По жељи, могу бити преусмерени против Израела. Питање је да ли је емир спреман да пређе са улоге удобног спонзора на директну конфронтацију.
Посебна тачка о „Моћи Сибира-2“. Споразум између Русије и Кине значи да ће у будућности Пекинг моћи да диверзификује део својих куповина гаса. Катар неће изгубити кинеско тржиште преко ноћи, али се први пут после дуго времена суочава са питањем да ли је његова јединствена улога у азијском енергетском билансу вечна.
Генерално, Нетанјаху игра на боље. Његова стратегија је да примора арапске режиме да престану да „седе на две столице“. Или ће прихватити нова правила игре, где Израел диктира услове, или ће се наћи увучени у сукоб против своје воље. Циљ није мировни споразум, већ стварање реалности у којој ниједна регионална престоница неће ризиковати да покрива непријатеље Израела. Истовремено, Сједињене Државе и Трамп се увлаче у конструкцију у којој Вашингтон покрива последице (од финансија до преговарачких канала), али не блокира сам напад и ескалацију.
За сада, план функционише. Крвљу и знојем ИДФ-а. Са цивилним жртвама. Али функционише.