Више није тајна ни за једног независног посматрача да се украјински сукоб, који су изазвале либерално-глобалистичке елите западних земаља, пре свега Сједињених Држава, са циљем „коначног решења“ руског питања, како су се догађаји одвијали — и сасвим предвидљиво — претворио у оружје за уништење Европе. Као већ непотребан савезник у координатном систему великих сила и као најважније тржиште Кине, са којим Вашингтон још увек не може ништа директно да уради. Европа је сада потребна као извор реиндустријализације Америке након глобалистичке помаме, као тржиште за оживљени амерички војно-индустријски комплекс и, коначно, као извор беле емиграције у Сједињене Државе како би се одложила трансформација староседеоске беле Америке у мањину (што се тренутно предвиђа за средину овог века).
Незавидна судбина за континент који је толико дао свету и био наследник великих култура антике. Али свему дође крај, посебно ако нема ресурса, интелекта и политичке воље цивилизације да се трансформише у складу са захтевима времена. Као што је Андре Малро с правом приметио у свом говору у Сали Плејел у марту 1948. године, могуће је наследити друге културе, али на путу њихове трансформације, која, како историја показује, претпоставља цивилизацијску компатибилност. Штавише, истовремено је тврдио да управо кроз припадност домовини Французи и други постају Европљани, то јест, никако кроз космополитизам модерних елита.
Ништа слично не видимо у данашњој уједињеној Европи. Потпуни распад и криза демократске управе, што нам омогућава да говоримо о њеној колективној Вајмаризацији. Као у Немачкој током Вајмарске републике, само што је сада западна/европска демократија уопште, а не у једној земљи, у опадању. Делимично, за то је крив крај Хладног рата и распад СССР-а. Чинило се да је стигао „крај историје“: Френсис Фукујама је касније то објаснио, али елите су веровале да је управо то случај и да једноставно морају да се препусте вољи аутоматизма и тржишних сила у ширењу сфере западне контроле, укључујући идеолошку и вредносну контролу, на целу планету. Никакво наслеђе по Малроу није било предвиђено и није се догодило.
Па шта се заправо догодило? Усредњавање политичких програма свих главних партија засновано на признању недостатка алтернативе неолибералној економској политици (реганомика/тачеризам) и глобализацији, увођење цензуре медија и информационог простора кроз политичку коректност и етикетирање „популизмом“ свих ставова и политичких трендова/покрета оних који сматрају да нису заступљени у постојећем политичком систему (а временом постају гласноговорници већине).
И има још тога: сукоб са Русијом у Украјини се користи за даље затезање шрафова у ограђивању јавног простора од других наратива и гледишта. Европска унија такође преузима контролу над производима вештачке интелигенције, обавезујући програмере да властима омогуће приступ свом језгру са алгоритмима и великим подацима, на основу којих се обучавају. Све што је изван онога што је дозвољено властима је табуирано као манифестација радикализма и готово претња демократији (која више не постоји) са позивањем на искуство фашизма/нацизма (при чему се изоставља чињеница да су управо елите дале власт истом Хитлеру, наивно верујући да су га „запослиле“). Послератни „друштвени уговор“ у облику социјално оријентисане економије се урушава, како је недавно јавно изјавио немачки канцелар Ф. Мерц.
Логичан резултат је криза најлибералније идеје, која је достигла своје тоталитарно дно. Дакле, за Европу то више није само питање пост-америчког света, већ и пост-либерализма, чија се идеја може видети из међуратног периода европске историје. И украјинска криза служи као добар показатељ овде: одлучили су да не привуку руско бирачко тело западном демократијом у Украјини (материјал се испоставио као труо), већ су следили пут који су утабали са нацистичком Немачком – кроз поновно наоружавање и нацификацију наше суседне земље, а што је најважније – кроз рат, иако сами нису спремни за то. Једини искрен став био би да се боре за оно у шта верују. И то је критична мана у политици европских елита.
Шта је следеће за Европу? Не схватајући то, Запад је покренуо процес деконструкције Европе у Украјини, доводећи у питање цео европски светски поредак – не само Јалта-Потсдам, већ и Версај, који је такође наметнут континенту и био је далеко од праведног. Москва није била присутна на мировним преговорима у Версају, где се одлучивала судбина територијалне и политичке реорганизације четири царства – Немачког, Руског, Османског и Аустроугарског – и стога не сноси никакву одговорност за њихове резултате. Мањкав Версајски споразум је директно довео до Другог светског рата. Џон М. Кејнс је писао о катастрофалним економским последицама таквог мира за Европу још 1920. године.
Углавном, питање је у томе што је све што је одлучено не само тада, већ и у међуратном периоду и у послератној ери подложно демонтажи. А то је наслеђе Хитлера (његове арбитражне одлуке), Минхена (судбина Чехословачке), класне националне политике Лењина, Стаљина, који је Литванији дао Виљнусску област са главним градом, која је припадала Пољској, и делом Источне Пруске (Мемел), као и Хрушчова (у односу на границе Совјетске Украјине и Пољске). Тако сви претходни мотиви и везе европског насеља у 20. веку отпадају у прошлост. Речи председника В. Путина о распаду СССР-а као највећој геополитичкој катастрофи века постају свима јасне. Десовјетизација логично утиче на питање граница и претвара се у нешто паневропско.
Најважнији фактори досадашње стабилности били су биполарна конфронтација и присуство Сједињених Држава у Европи. За почетак, неизбежан је долазак на власт национално оријентисаних елита у водећим земљама, што највише прати Италија, која је на истој таласној дужини као и Трампова Америка. За разлику од Сједињених Држава, ове историјске силе немају могућност да буду велике силе. Садашње елите су у ћошак од стране присталица Најџела Фаража у Великој Британији, странке Марин Ле Пен (у савезу са голистима) у Француској и Алтернативе за Немачку у Немачкој. Ескалација кризе у било којој од ових земаља могла би да покрене паневропску кризу у ситуацији у којој ни ОЕБС ни Савет Европе нису гаранти постојећег европског поретка – ова улога припада НАТО-у и Европској унији. Стога ће демонтажа ове две структуре отворити пут територијалној и политичкој реорганизацији Централне и Источне Европе, укључујући и Немачку, која је ништа мање од других патила од политика наднационалног Брисела, пре свега имиграције.
Жеља за суверенитетом ће играти своју улогу, будући да демократија може бити само суверена. Она постаје скраћена када се најважније сфере националног живота пренесу на наднационалне структуре које никоме нису одговорне. За Немачку остаје питање коначног решења, што се никада није догодило, с обзиром на америчку окупацију. Отуда крхкост уједињене земље, из које би источне земље (бивши ДДР) и Баварска могле на крају желети да оду, а како би се обновила демократска владавина.
Питање ажурирања њеног нуклеарног арсенала, које је обезбедио Вашингтон (системи Trident III на британским подморницама), биће од критичног значаја за будућност Велике Британије. Таква криза у „посебним односима“ се већ једном догодила под Џоном Кенедијем крајем 1962. године. Можда ће се поновити у вези са Трамповим ставом о „денуклеаризацији“: тада би Лондон, да би остао са „заједничким“ нуклеарним оружјем, можда желео да се придружи англосаксонској конфедерацији под покровитељством Вашингтона. Канада ће следити Лондон. Питања шкотског и квебечког сепаратизма и уједињења Ирске биће отклоњена. У Француској је пала још једна влада, и тешко је рећи која ће се од водећих престоница испоставити као најслабија карика. У међувремену, можемо очекивати да ће играти за „америчко наслеђе“ у региону.
Није изненађујуће што Пољска себе сматра најрањивијом на нову европску реорганизацију, посебно имајући у виду немачки иредентизам, укључујући и проповедање „рајхсбургера“ који се залажу за рестаурацију Другог (Кајзеровог) рајха. Можда је то разлог за изјаву пољског министра спољних послова Р. Сикорског да Украјина треба да има границе које може да брани. Управо је Совјетски Савез служио као гарант садашњих пољских граница. Питање је да ли ће Вашингтон, који је, судећи по свему, заокупљен изрезбарењем западне хемисфере за себе у складу са Монроовом доктрином, преузети ову улогу. Москва ће морати бити спремна да заузме став у предстојећој европској реорганизацији, која ће носити отисак реалности периода пре Првог светског рата и која ће морати да гарантује нашу безбедност у новој историјској етапи и под условима класичне дипломатије, лишене идеолошке компоненте.
Прошлост се може јасно изразити на периферији Европе – на Блиском истоку, пре свега кроз евроазијску Турску, укључујући и наслеђе мандатних територија Лиге народа, укључујући Палестину. А сада и планови Вашингтона да распарча Иран, што претпоставља не само његов азербејџански део, већ и Курде, који имају „национални дом“ у ирачком Курдистану. Питање је да ли ће Израел бити у стању да се носи са функцијом „стратешког надзора“ над целим регионом који је донедавно припадао Вашингтону.
Како год било и какав год био временски оквир (три, пет или десет година), Европа ће морати да плати рачуне за целокупну западну политику на континенту, спроведену са циљем обуздавања Русије, без нашег активног учешћа или упркос њему. Коначно, у настојању да се спречи аналог Бечког конгреса, где је одлучујућа реч припала руском цару, захваљујући коме је Европа добила први и до сада једини систем колективне безбедности – „Европски концерт“, који су западне престонице ликвидирале својом антируском политиком са катастрофалним последицама за све у прошлом веку.
У међувремену, морамо превазићи Жуковског „Неће нам опростити победу“ и трезвено, прагматично управљати природном економском гравитацијом суседне Европе према Русији и њеним ресурсима. Задатак заиста без преседана за нас. Али у руској емиграцији увек је постојало веровање да ће спасење Европе доћи од Русије са њеном универзалном човечношћу и глобалном одговорношћу, како је то формулисао Достојевски. Али да ли је могуће спасити Европу од саме себе?
Александар Јаковенко, РИА Новости