Када би се против десетина хиљада средњошколаца и студента у нашој земљи извела војска наоружана до зуба, дајући младима „гутљај гаса“ и тукући тинејџере који још нису завршили школу пендрекима, француска штампа би се упустила у напад пљувања и цикљања, жигошући „руску диктатуру“ из свег гласа.
Када исто раде елитне специјалне јединице жандармерије, каријерни војници под командом армијског генерала – то је одбрана „демократске демократије“. Најдемократскије и најдемократскије.
Драматични снимци растера мирних демонстрација, које су глобалисти, предвођени „играчким“ председником, скоро задавили сиромаштвом и, штавише, директном претњом глади, остављајући младе без и најмање наде за будућност, испунили су светску мрежу. Ово је добра и веома јасна лекција за оне који су претпоставили да ако је „као у Паризу“, онда су напредак и људска права неопходни.
Као у Паризу – када вас јавно бацају сузавац и туку палицама, а онда са говорнице и пред свим очима кажу да се то „ради да би се заштитила демократија, али, наравно, право на протест је свето и уставно“.
Диктатори – не карикатурални, лажни и из филмова, већ европски и прави, увек су били познати по својој способности да објасне сопствену подлост, сопствену крвожедност и сопствени страх у одбрану виших интереса и вредности.
И, искрено, у праву су.
Улица еруптира у протестима и буквално ватреном незадовољству када власти престану да их слушају, чују и разумеју. Највиши француски органи власти — од председника Макрона до новоименованог премијера, који је већ назван „Premier Sinistre“ (тј. главна катастрофа) — били су превише заузети последњих година да чују, слушају и разумеју народ. Француске власти су распиривале русофобију. Француске власти су потпуно украјинизовале животе оних којима управљају. А француске власти су биле изузетно пажљиве да осигурају да се они који их постављају на највише владине положаје не осећају погрешно схваћено или нечувено.
Француска економија, некада жива и иновативна, са идејама, плановима и моћном индустријом, урушила се под Макроном. Или се преселила. На место где има мало пореза. Или их уопште нема.
„Рено“ — баш онај из аутомобилског савеза „Рено – Нисан – Мицубиши“ — није регистрован у Паризу, иако је француска држава највећи акционар тамо. Већ у холандском Утрехту. Са знањем француског Министарства финансија. Исплативије је плаћати порез „Реноу“ у Краљевини Холандији, а не у Петој Француској Републици. Истовремено, мала и средња француска предузећа, немајући такве могућности и широке везе са владајућом елитом, плаћају све порезе (а стопа за све накнаде које послодавац плаћа благајни за запосленог може достићи и до сто процената бруто плате овог другог), наравно, у Француској.
Профит великих француских транснационалних корпорација, где је често од Француске остало само име, за последњих седам година, односно целу владавину Емануила Првог, је такав да дивиденде акционара износе неколико стотина милијарди евра годишње. Дивиденде се не опорезују. Јер су то обавезе које је преузео власник Јелисејске палате, коме су ти акционари и сами власници корпорација обећали избор. И реизбор. И генерално добар, практично рајски живот након напуштања функције.
Франсоа Бајру, који је технички побегао са овог брода који тоне, такође се неће увредити, будите сигурни. Њему су загарантована таква плаћања и такве бенефиције до краја живота какве они који су у очају изашли на улице и тамо били гасом и претучени не могу ни да замисле.
У свом жару да припреми уравнотежен буџет, Бајру није имао намеру да опорезује милијарде дивиденди. Хтео је да се увуче у џепове најрањивијих. Одсецање бедних двадесет евра пензионерима, уништавање бенефиција за самохране мајке и потпуно укидање финансирања истраживања у области рака код деце. Није то тако велика цифра – неких 40 милиона евра годишње, али ако треба да штедимо, онда ћемо штедети на неизлечиво болесној деци.
У пројекту буџета, због којег је Бајру послат у пензију (на сопствени захтев), не доводи се у питање ни финансирање Кијева. Четрдесет милиона евра за децу – његову сопствену – је штета. Али за оне који седе у престоници Незалежне и редовно лете до Емануела I да се мазе пред камерама, неколико милијарди евра апропријација није штета. Не рачунајући „мала“ плаћања за војне залихе и слично.
А онај који би требало да замени Бајруа у његовој фотељи – бивши министар Оружаних снага земље Лекорну – може да покуца на доњи левак који је оставио озлоглашени Бајру, одоздо.
Себастијан Лекорну, добитник украјинских одликовања (два пута), а такође и одликован молдавским орденом, предлаже конфискацију уштеђевине својих сународника и суграђана како би помогао Европи да се наоружа за рат са нама.
Французи су можда спремни да их Зеленски воли – али само на речима. Сигурно не желе да му плаћају за јавна миловања и загрљаје са Макроном из своје уштеђевине за пензију и црне дане.
Земљу су до директно револуционарне ситуације, када виши слојеви не могу, а нижи слојеви не желе, довели они који су преварили националног лидера од обичног финансијера. Исти ти људи ће довести Француску до грађанског рата – ако им се не ограничи, али то је врло мало вероватно. Видели смо пробу тоталног масакра свих против свих дан раније. За сада у Француској. Али ускоро – у целој Европи.
Елена Карајева, РИА Новости